Uprkos nemarnosti pojedinih ljudi za svoju okolinu, ima i onih koji se gerilski bore za to da se smeće odlaže na mesta i način koji bi što manje zagađivao životnu sredinu i trude se da sačuvaju prirodu u svom okruženju.
Članovi udruženja Eko gerila iz Niša su u svoju misiju krenuli sproleća, kada su organizovali čišćenje obale Nišave, samo zato što im je smetalo smeće dok su šetali. Za sledeće čišćenje objavili su poziv na društvenim mrežama: prvi put se odazvalo 40-ak ljudi, a već naredne nedelje bilo ih je blizu 120.
„U toj akciji počistili smo sve, od durlanskog mosta, pa do Vodovoda. Bilo je tu klinaca koji žive u blizini, ljudi sa decom kojoj su objašnjavali zašto kese ne treba da budu u prirodi, koliko dugo ostaju tu ako ih neko ne skloni i slično“, priča Ivan Dimitrijević, jedan od osnivača Eko gerile.
Još jedno veliko čišćenje organizovano je oko Prirodno-matematičkog fakulteta.
„Samo iz dvorišta izvukli smo 15-ak punih kesa polomljenog stakla. Bilo je tu i konjske balege i još mnogo čega. I autobuska stanica bila je zatrpana smećem, pitam se kako su ljudi koji tu žive uopšte čekali autobus“, priča ovaj eko-gerilac.
Korak po korak ka čistijoj životnoj sredini
U sličan pohod krenulo je i Sokobanjsko ekološko društvo, kome je cilj da se njihova opština oslobodi divljih deponija, i zaista postane ekološka opština, za kakvu je i deklarisana. Da bi to postigli, žele najpre da mapiraju sva smetlišta u selima oko Sokobanje, a da nakon toga osmisle kako da se ona uklone. Jedan od načina koji predlažu jeste organizovano odvoženje smeća iz sela, jer se to trenutno radi u samo dva od 25 sela, koliko ih ima u sokobanjskoj opštini.
„Neke mesne zajednice su samostalno pokušale da reše problem odredivši lokacije za smetlišta, pa većina meštana tu odnosi smeće, koje se samo zatrpava. To nikako nije dobro rešenje. Trebalo bi da se sav otpad izveze iz sela, da se izvrši njegova selekcija, da se ono što je za reciklažu reciklira, a ostatak odveze na regionalnu deponiju“, kaže Vladan Dimitrijević iz Sokobanjskog ekološkog društva.
Samo selo Vrelo, gde izvire reka Moravica i gde su izletišta u koja dolaze ljudi iz cele Srbije, ima dve divlje deponije. Jedna je na ulazu u selo i prave je uglavnom meštani. Osim kraj puta, oni smeće bacaju i u reku i oko nje. Druga deponija je na jalovištu rudnika mrkog uglja „Soko“, pa se to periodično zatrpava.
Svest o ekologiji treba razvijati kod svih generacija
Dušan Milenković iz Sokobanje kaže da njegove komšije uglavnom nemaju razvijenu svest o tome gde odlažu otpad, da mladi pokazuju želju da se reše divljih deponija, ali da kod starijih nije takav slučaj. Nišlija Ivan Dimitrijević kaže da bi uspehom smatrao ukoliko bi se nakon svake akcije osvestio makar jedan sugrađanin i prestao da baca smeće van predviđenog mesta:
„Nije cilj da mi očistimo prostor, nego da delujemo na ljude da manje prljaju, da oni deluju na svoje susede i prijatelje, jer samo tako možemo nešto da postignemo. Sizifov posao bio bi da ja samo sakupim ono što neko baci, a ništa mu ne kažem. Međutim, ukoliko mu skrenem pažnju, on će verovatno početi da razmišlja o tome“.
U Sokobanjskom ekološkom udruženju planiraju da u svakom selu nađu makar po jednu osobu koja će im pomoći oko lociranja deponija, ali i širenja ideje o ekologiji.
Prema mišljenju Dimitrijevića iz Niša, mnogo je faktora koji su uticali na čoveka da uništavaju prostor u kome živi, a kao prvi ističe kućno vaspitanje.
„Drugi faktor je obrazovanje. Ja se sećam da sam imao biologiju sa ekologijom i da niko od nas nije razumeo šta je ekologija. Ako neko nešto ne razume, kako će to da primenjuje? Trebalo bi da svaki nastavnik biologije, umesto da deci predaje iz knjige, izvede učenike u dvorište i sa njima radi konkretno i praktično“, priča Dimitrijević.
On kao treći faktor navodi odsustvo kaznene politike: „Ja nisam čuo da je ikad ikog kaznila komunalna policija, niti neka od čak tri inspekcije iz ove oblasti – komunalne, ekološke i Inspekcije za zaštitu životne sredine. Bitno je da shvatimo da mi činimo zajednicu u kojoj živimo, i kakvi budemo bili mi, takva će biti i zajednica“, zaključuje Dimitrijević.
