“Veoma često smo u situaciji da ne znamo šta se događa u Kruševcu, šta se događa u Kraljevu, u Novom Pazaru ili na bilo kojoj tački u Srbiji gde postoji i funkcioniše pozorište. Upravo zbog lošeg protoka informacija, stiče se utisak da pozorište postoji samo u Beogradu. Za gradove u Srbiji gostovanje pozorišta iz Beograda predstavlja najveći kulturni događaj u godini iako imaju pozorišta čijim predstavama aplaudiraju u Beogradu, ili u slučaju vranjskog – nekoliko godina zaredom publika na Sterijinom pozorju”, kaže pozorišni kritičar, teatrolog i član Saveta festivala Teatar na raskršću Alesandar Milosavljević.
Zamišljen kao festival koji će spojiti sve delove Balkana, Teatar na raskršću prvi put se održava u Nišu iako je ideja o tome bilo i ranije. Osim spajanja, Aleksandar Milosavljević navodi da ovakvi festivali pružaju mogućnost entuzijastima da obezbede gostovanja i publici tog grada pruže mogućnost da gledaju neke predstave koje drugačije nije moguće dovesti.
“Festival, sa druge strane, ne definišu samo predstave već i koga su organizatori pozvali. Trenutno u Nišu imate dvadesetak kapitalnih imena sa prostora bivše Jugoslavije – od Dejana Mijača, preko Mije Begović do Envera Pertrovcija”, ističe Milosavljević.
Stanje kulture u Srbiji, manji budžet, a naročito zanemarivanje pozorišta u podeli novca doveli su do situacije da se pozorišni stvaraoci snalaze danas. Međutim, naš sagovornik navodi da je to moguće menjati, ali da je za to nadležna država:
“Problem sa stanjem pozorišta i kulture uopšte je u nezainteresovanosti države. Kad kažem ‘država’, ne mislim samo na ovu trenutnu Vladu već na ovu državu koja traje već dugo. Svi će se s spravom založiti za zaštitu Studenice, ali nikome ne pada na pamet, ili retko kome, da je Studenica u vremenu nastanka bila savremeno stvaralaštvo i da je po mnogim elementima bila alternativna. Da bi se nešto plasiralo u nacionalnu baštinu, mora u jednom trenutku da bude savremeno stvaralaštvo”, ističe Milosavljević i dodaje da je pozorište upravo primer savremenog stvaralaštva jer predstava koja se gleda jednog dana, za trideset godina nije ista, već samo muzejsko izvođenje nečega iz prošlosti.
U čitavom neshvatanju države dijalektičke veze između savremenog stvaralaštva i baštine, naš sagovornik navodi da to najviše pogađa pozorišta, naročito lokalna, koja su prepuštena volji lokalnih vlasti, pa ima mesta gde pozorište praktično ne postoji, ali i onih mesta gde ljudi iz tamošnje vlasti shvataju da je pozorište potrebno, pa i pored besparice, ta pozorišta opstaju. Sa druge strane, neinformisani smo o predstavama, pa Milosavljević navodi da sama informacija ništa ne znači ako zbog troškova ne postoje mogućnosti da iz Niša odemo u Pirot na predstavu ili da pirotsko pozorište ima gostovanje u Nišu.
“Sa stanovišta kulturološkog efekta – to su mizerni troškovi, ali ti efekti donose učvršćivanje identiteta bez obzira da li je na repertoaru domaći dramski pisac, Čehov, Šekspir ili savremeni engleski dramatičar, jer se u pozorištu kod nas glumi na našem jeziku”, navodi on.
Sudbinu pozorišta deli i kritika, naročito nekada popularna kritika koja se analitički bavila pozorištem u štampi. Danas se kritika, citirajući Jovana Ćirilova, svela na karticu teksta, a to je samo obično telegrafisanje čitaocu, bez mesta za ozbiljnu analizu.
“Komercijalizacija je ugrozila kritiku, i ne samo savremeno stvaralaštvo. U ovoj državi postoji tendencija da se marginalizuje kritički pogled na svet i kritičko mišljenje. Mediji mogu da se bore, ali onda vlasnici medija kažu da moraju da prodaju svoje novine, reklamne minute u programu. Tu nema mesta za kulturu, nema mesta za kritiku”, podvlači Milosavljević.
Da je moguće imati i estradu od koje se zarađuje i kulturu, naš sagovornik navodi primere Nemačke i Engleske, a naročito Francuske, koja ide i korak dalje – decentralizuje kulturu.
“U Parizu postoje komercijalna bulevarska pozorišta, ali ima i sistem koji funkcioniše, a zasnovan je na Marloovoj ideji o decentralizaciji kulture, pa svako selo ima ozbiljne kulturne centre gde pozorišta koja subvencioniše država daju mogućnost publici da vidi predstavu u svom mestu nekoliko puta u toku sezone. Ako je neko nezavisni stavaralac, a prođe konkurs za subvenciju – on ima obavezu da predstavu za koju je država dala novac prikaže ne samo u Leskovcu i Nišu već i u mnogim selima između Leskovca i Niša”, navodi naš sagovornik i dodaje da Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ili niško Narodno pozorište ne treba da imaju komercijalne predstave na svom repertoaru, jer to nije u interesu poreskih obveznika, od kojih se i sakuplja novac za kulturu.
Ipak, iako su kulturni i medijski radnici glasni – država ima glavnu i presudnu reč. Ona je ta koja treba da preseče i kaže šta je značajno, šta je manje značajno, a šta je komercijalno, zaključuje Aleksandar Milosavljević.
Povezane vesti
Za Svetski dan pozorišta premijera predstave “Gde smo ono stali” u niškom Narodnom 
Milena Bogavac, pozorišna autorka: Verujem u pozorište koje pokreće 
Marjan Todorović: „Nije bitno da li glumac igra u Beogradu ili Prokuplju ako svoj posao radi iz srca“ 
Spasoje Ž. Milovanović: Pozorište je dekodiranje iz perspektive sadašnjosti