Profesor Stevanović: Lažna se od prave opozicije razlikuje po želji da sarađuje sa aktuelnim režimom, a ne da ga ruši

Foto: pixabay.com

Politička situacija u Srbiji pred najnovije izbore više je nego konfuzna – dok jedni pozivaju na biračka mesta, drugi se zalažu za bojkot, dok jedni štrajkuju, drugi su u kampanji koju mnogi smatraju funkcionerskom. Da li se i bojkotom izbora ostvaruje biračko pravo, ili je to distanciranje od političke situacije razgovarali smo sa profesorom političke sociologije dr Branislavom Stevanovićem, upravnikom Departmana za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Prema njegovim rečima, bojkot uvek predstavlja iznuđeno “rešenje”, odnosno potez.

Sam po sebi, on govori da oni koji pristupaju bojkotu smatraju da nema uslova za pravednu izbornu utakmicu, pa u tom smislu ne žele da učestvuju u nečemu gde se unapred zna pobednik. Takođe, bojkot ne može biti cilj, već sredstvo da se jednog dana dođe do poštenih i fer izbora. Dakako, ako neke političke partije otvoreno zagovaraju bojkot, to može biti i čin izbora neke političke opcije, premda je teško utvrditi koje, ako su te partije ideološki raznorodne (kakav je slučaj kod nas)”, smatra Stevanović.

Na bojkot se opozicija u Srbiji odlučila i 1997. godine, kada je Demokratska stranka 40 dana pred izbore odlučila da na izbore ne izađe. Profesor Stevanović smatra da taj bojkot nije bio uspešan, jer je, kako kaže, skupština izgubila na reprezentativnosti, a partije koje su bojkotovale izbore, pre svega Demokratska stranka, same su sebe isključile iz institucionalne političke borbe. 

Ostala im je vanparlamentarna, vaninstitucionalna politička borba, koja je, međutim, bila pojačana činjenicom da je tadašnja opozicija odnela pobedu (na lokalnim izborima) u svim većim gradovima u Srbiji. Tri godine kasnije ipak je došlo do promene režima – na izborima održanim 24. septembra 2000-te, legalnim putem, odnosno glasačkom kutijom. Pretpostavljam da se oni koji danas zagovaraju bojkot izbora, nadaju nečem sličnom, perspektivno, no ovog puta nema snažne (logističke, medijske, finansijske) podrške koja bi dolazila iz lokalnih zajednica. Istovremeno, ne bojkotuju sve opozicione stranke izbore, situacija je poprilično ‘razvodnjena’, pa je pred strankama koje zagovaraju bojkot zaista vreme velikog iskušenja, uz opasnost minimiziranja, pa i potpunog nestanka sa političke scene Srbije”.

Da li je opozicija u Srbiji zaista opozicija vladajućem SNS-u i njegovim koalicionim partnerima, jedno je od pitanja na koje je najteže odgovoriti, smatra naš sagovornik.

Prof. dr Branislav Stevanović; Foto: privatna arhiva

Opozicija svakako nisu male, ‘kombi’ stranke (čije ukupno članstvo može da stane u jedan kombi), koje niču pred izbore da bi, eventualno, zahvatile deo kolača vlasti. Čak iako među njima pronađemo neke iskrene ideološke protivnike aktuelne vlasti, jasno je kao dan da one ne mogu da naruše postojeću strukturu moći, ali da svojim doprinosom usitnjavanju političke scene mogu i te kako da deluju u pravcu razbijanja jedinstva opozicije”, smatra Stevanović i dodaje da postoji velika verovatnoća da neke od tih stranaka i nastaju kao ekspoziture vlasti, kroz lažno opoziciono delovanje, što postaje vidljivo tek nakon izbora. 

Istovremeno, imamo neke ozbiljne opozicione stranke čije su ideologije relativno bliske ideologiji SNS-a, ali prvenstveno reaguju na način njenog (autoritarnog) vladanja i posebno napadaju njenog lidera, smatrajući ga glavnim krivcem za to. U osnovi, razlika između prave i lažne opozicije se ogleda u tome da li se partije zalažu za dekonstrukciju aktuelnog režima ili koegzistenciju s njim – uprkos nekad i velikim ideološkim razmimoilaženjima”.

Pojavljivanje sve većeg broja desničarskih opcija kod nas i u svetu Stevanović objašnjava kao sirov i grub odgovor na neke od zahuktalih procesa globalizacije, koji nacionalne identitete stavljaju pred krupne izazove. 

Svet se ubrzano homogenizuje, pa i vrednosno ‘vesternizuje’, kapital slobodno pluta po planeti u potrazi za jeftinom radnom snagom – što uzrokuje gubitak radnih mesta, traje proces migracija iz zemalja Bliskog istoka, i tako dalje. Pred stvarnim ili izmišljenim neprijateljem, svako živo stvorenje reaguje specifičnim ‘grčenjem’, povlačenjem u sebe i ‘zbijanjem redova’. Nešto slično se, izgleda, dešava sa državama i nacijama koje su uplašene za svoj identitet, pa i fizički opstanak. Otud u Evropi, ali drugde u svetu zahtevi za ‘čvrstom rukom’ i ‘redom’ – pod čijim okriljem bi običan uplašeni čovek osećao kakvo-takvo spokojstvo. Što se tiče Srbije, prethodno navedenim razlozima valja dodati i višegodišnji maćehinski odnos Zapada prema Srbiji (ekonomske sankcije, bombardovanje od strane NATO-a, otvoreno lobiranje za nezavisnost KiM itd.), kao i tradicionalno neprijateljstvo prema islamu koji je srpski narod mogao da upozna samo preko viševekovnog ropstva pod Turcima, smatra naš sagovornik i dodaje da u našoj zemlji zaista nije teško naći razloge za skretanje ka desnici, ali da se postavlja pitanje koliko su ti razlozi opravdani i da li vode nekom racionalnom delovanju, ili pak idu u pravcu krajnjeg iracionalizma rasističkog ili fašističkog tipa”, objašnjava.

Politička scena u Srbiji godinama je gotovo identična, jer kako ističe jedni isti ljudi menjaju imena partija, saveznike i fokuse svog političkog zalaganja. Kao razlog profesor Stevanović vidi to što su političke partije u Srbiji izrazito personalnog i liderskog karaktera, u kombinaciji sa jakom hijerarhijskom, piramidalnom strukturom.  Upravo zbog toga, dodaje stranke, kada izgube svog lidera, ili propadaju ili drastično izgube na značaju. 

Setimo se SPS-a nakon silaska Slobodana Miloševića sa vlasti ili SRS-a nakon odlaska Vojislava Šešelja u Hag. Navedene ličnosti gotovo da su mogle da kažu: partija – to sam ja! Takođe, partijske vođe su, po pravilu, okružene idolopoklonicima, servilnim poltronima i karijeristima bez morala, što ide na ruku njihovim pretežno narcisoidnim karakterima i iracionalnim zaključcima da su nezamenjljivi i ‘Bogom dani’. Naravno, to što nema novih ljudi u politici ne odnosi se samo na partijske lidere. Mi imamo čitavu kategoriju profesionalnih političara koji ništa drugo osim političkog delovanja ne znaju da rade, niti žele da rade, zaključuje.

Kako dodaje, politika sa sobom nosi pregršt privilegija, zbog čega i ima dosta takozvanih „golubova prelatača“, odnosno političara koji su u svojoj karijeri promenili i po nekoliko stranaka.

Običan svet se, s razlogom ili bez, kloni politike – što dovodi  do fenomena koji bih, u nedostatku boljeg imena, nazvao ‘pticama na drvetu’. Zamislimo da ptice predstavljaju političare, a grane nekog drveta na kojima sede – njihove političke stranke. Kada se odnekuda začuje neki pucanj ili šta drugo čega se ptice uplaše, one se hitro rasprše po nebu. Taj pucanj u ovom slučaju simbolizuje neku krupnu političku promenu. Malo-pomalo, međutim, sve ptice se vremenom ponovo vrate na isto to drvo, doduše ne baš i na istu granu, tj. političku stranku, ali na jedno te isto drvo – koje simbolizuje sferu politike”, slikovito predstavlja razlog nepostojanja novih imena u srpskoj politici profesor Stevanović.