Kultura svakog naroda čuva se i kroz tradicionalne igre, folklor i narodnu nošnju. Kao i u svim segmentima svoje kulture romska kultura i kroz tradicionalne igre prožima ono što je specifično romsko sa onim što karakteriše okružujući narod i mesto u kome žive. To je naročito vidiljivo kroz tradicionalnu nošnju.
Sociolog i romolog Đokica Jovanović kaže da ne postoji arhaična zajednica koja nema svoju igru, a ta igra, kada je nastajala imala je magijska svojstva. “Svaka zajednica, svaka kultura ima svoju igru. To je nerazdvojno od muzike i muzika je nerazdvojna od igre. Igrom se ustvari učvršćuje kohezivnost u okviru jedne zajednice. Ljudi su onda bliži, tolerantniji i spremni na solidarnost i saradnju. Igra je izuzetno važna za koherenciju, naročito romska. I naravno, ona ima svoje specifičnosti. Ovde ima dosta orijentalnog u romskoj igri, što više idete na jug, više je orijentalno. Dok sam živeo u Makedoniji, gledao sam romske svadbe u kojima zaista ima tog orijentalnog štimunga. U Rusiji imate opet nešto drugo, sve pršti od boja, tih vatrenih boja na romskim haljinama. To su požari od tih pomešanih emocija kada se to prati. Kod španskih Roma imate flamenko. Tu imate jednu tragiku u plesu”, kaže Jovanović.
Dragoljub Acković, direktor i osnivač Muzeja romske kulture i zamenik direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska prava kaže da romski način igranja, čak i srpskih kola, ima elemenata romskosti. „To se može prepoznati. Zašto Romi mogu da zaigraju ili da zapevaju uz bilo koju vrstu muzike: evropsko uho razlikuje tročetvrtinski, četvoročetvrtinski takt i osminu takta, romsko uho razlikuje šesnaestinu i trideset dvojku takta i njemu je mnogo lakše“.
Acković kaže da su neke od poznatijih romskih igara „Cigančica“ i „Vašarsko kolo“. „Čuveno „Vašarsko kolo“ je ustvari romsko kolo. Batakanda je skinuo romski ritam, romski takt i tu nema diskusije, ne možemo da kažemo da to nije romsko. To što ga nije napravio Rom, to za mene nema nikakve veze. Poznati violinista Aleksandar Šišić je komponovao mnogo romsko-rumunskih kola koja se danas sviraju kao narodna kola. Mnogo muzičara je komponovalo romska kola, kao što su recimo čuveni violinista Boban Kostić Voz ili Stevo Todosievski“.
U Nišu je 1948. formirano romsko Kulturno-umetničko društvo “Iba Ademović” koje je dobilo ime po najpoznatijem romskom heroju prvoborcu partizanu. Od 1972. godine ovo kulturno-umetničko društvo prerasta u Društvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja “Rom”. Danas u Nišu nema nijednog aktivnog romskog kulturno-umetničkog društva ni folklorne sekcije. “Ja sam imao folklornu sekciju, koju sam osnovao u sklopu mog udruženja građana, ali ne vežbamo pošto više nemamo za to adekvatan prostor”, kaže Ivan Dervišević iz Udruženja “Tolernacija za sve”. Ivan se upravo kroz igru i ples trudio da nauči mlade Rome o njihovoj tradiciji i toleranciji. Svaka romska folklorna igra kroz ples priča jednu priču. Jedan od najpoznatijih spletova koji su mladi u Ivanovoj folklornoj sekiciji učili bio je splet “Romska svadba”. “Ovaj splet govori o tome kako su se dvoje mladih zavoleli, ali su njeni bili protiv braka sa tim dečkom. I onda taj dečko jednog dana odluči da je ukrade, pošto je kod nas ranije bio običaj da se mlada ukrade. On beži s njom, a onda dolaze njeni, pa dolazi do malog konflikta među njima. Međutim, oni se mire, poljube se, zagrle i svi zajedno igraju”, objašnjava koreografiju Ivan.
Tradicionalna narodna romska nošnja
Romska narodna nošnja Roma u Srbiji razlikuje se od severa do juga, kao što je to slučaj i sa srpskom narodnom nošnjom. Romi su, seleći se, prihvatali i način oblačenja i nošnju mesta u koje su dolazili. Drgoljub Acković kaže da je zbog toga imao veliku muku da za potrebe postavke Muzeja romske umetnosti napravi primer romske nošnje.
„Romkinje možete prepoznati po suknji. Romska suknja se sastoji iz nekoliko metara platna i nije sašivena, već se obavija oko tela u krug i onda zategne. Suknja je uvek svetle boje, nikad nije crna, ima cvetove i dugačka je. Romska suknja ima nekoliko delova koji idu jedan preko drugog i jedan poseban deo koji služi kao džep. Drugi element nošnje je torba, tzv. ciganska torba – i u njoj ima svega. Romkinje nose i reklu – to je tanka jaknica koja je prilično otvorena napred, ima veliki dekolte zbog dojenja. Marame koje nose su velike, jarkih boja i uglavnom ih nose starije žene na glavi, a mlađe žene oko vrata. Romkinje vole ukrase, često nose narukvice, ogrlice, prstenje i uglavnom su od zlata“.
Muška romska narodna nošnja se veoma malo razlikuje i teže je utvrditi šta je specifično romsko. Acković kao karakteristike muške nošnje izdvaja košulju, kaiš, sekiru i bič. „Ono što je karakteristično su dolame, odnosno košulja sa krupnim dugmadima. Ta dugmad su najčešće od srebra. Pantalone i obuća su obično bili isti kao što su nosili meštani, a ono što je potpuno romsko je kaiš. Romski kaiš je obično širok i ima dosta ukrasa po njemu, vrlo je jak jer se koristi za razne prilike, ne samo za držanje pantalona nego i za određene poslove. Šešir je nešto što su Romi prihvatili, verovatno od naroda gde je šešir normalan deo nošnje. U tursko doba i na prostorima gde su živeli turci to je bio fes. Ono što je potpuno karakterisitično za romsku nošnju, naročito za muškarce koji su imali visok status u plemenu je mala sekira koja je ponekad od srebra i koja je kod Roma bila kao vladarsko žezlo i ono što je karakteristično za svakog Roma koji je bio domaćin je bič za konje“, objašnjava Acković.
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Romanipe – Kultura, tradicija, jezik i religija Roma“ koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2018. godini.
