„Na jednom spratu Muzeja savremene umetnosti nalazi se postavka srpskih dadaista, nadrealista i zenitista, među kojima je bilo dosta kolaža i asemblaža. Meni su se ti radovi najviše dojmili od svih, pa sam rešio da probam. Prvi kolaž je bio sa Skeletorom, likom iz crtane serije ‘Gospodari svemira’ iz osamdesetih godina. Vremenom sam počeo ozbiljnije da shvatam bavljenje kolažom“, kaže niški umetnik Nikola Gocić, čija je prva samostalna izložba kolaža „Mitom do istine“ nedavno otvorena u Univerzitetskoj biblioteci „Nikola Tesla“ u Nišu.
Arhitekta po obrazovanju, Nikola Gocić prepustio se alternativnoj i andergraund umetnosti u pauzama traženja posla, pa se osim kolaža, koji su najaktuelniji, bavi i pisanjem kritika andergraund filmova, a oprobao se i kao strip autor. U svom kolažnom stvaralaštvu, kako i glasi naziv njegove izložbe, trudi se da do istine dođe tragom mitova.
Mitovi su mu, navodi, jedna od glavnih inspiracija jer su dodir sa drugačijim i alternativnim svetom, dok je istina nešto za njega neizrecivo:
„Nisam siguran da mogu precizno reći šta je istina, ali putem radova pokušavam da je dokučim, istražim i saznam šta je to. Čak i kad ne saznam, javlja se želja da je i dalje istražujem“.
Inspirisan delima srpskih avangardnih umetnika, Gocić se za kolaž odlučio i zbog velike mogućnosti eksperimentisanja.
„Uvek krenem od neke fotografije koja mi se svidi, isečem deo i onda intuitivno dolaze ostali elementi, tako da ima dosta prostora za eksperiment. Trudim se da, iako radim digitalne kolaže, ne odem predaleko od tradicionalnog pristupa, pa ne koristim previše manipulacija u programu u kome radim. Na ovaj način pokušavam da spojim tradicionalno sa modernim“, navodi.
U početku se u svom radu oslanjao na postojeće mitove i likove iz grčke, slovenske i nordijske mitologije koje je izvlačio iz originalnog konteksta i prenosio u svoj izmaštani svet kolaža.
„Time sam pravio sopstvenu ezoteričnu mitologiju. Nekada ni sam nisam svestan značenja svega toga, ali u tome je čar, jer kada se posle nekog vremena vratim svojim radovima, iznenadim se“, pojašnjava Gocić.
Publika, navodi on, zasad ima pozitivne reakcije na njegov rad na stranici Nicollage gde od prošle jeseni objavljuje svoja dela.
„Dobio sam komentare od ljudi širom sveta, a jedan od omiljenih je da moji radovi podstiču na razmišljanje. Drag mi je i komentar mog prijatelja Ruzbeha Rašidija, iranskog reditelja i osnivača Experimental Film Society, kada je promovisao moj rad na svojim stranicama“, kaže Gocić i dodaje da podstrek za dalje bavljenje kolažima dobija i od ljudi iz sveta andergraund umetnosti koji u svojim radovima imaju elemente neobjašnjivog i iracionalnog.
Iako se godinu dana bavi kolažima, preko frilens platforme ponudio je svoje radove i mogućnost da izradi plakate, korice za knjige i omote za albume. I upravo tako dobio je priliku da sarađuje sa dvojicom reditelja:
„Prva saradnja bila je sa njujorškim andergraund umetnikom Martinom Del Kapiom, kome sam radio plakate za dva kratkometražna filma – ‘I, dreaming’ i ‘The Alluring Sway’, a onda mi se javio i mađarski avangardista Peter Lihter, kome sam radio poster za njegov treći dugometražni film ‘Empty horses’“.
Perspektive andergraund umetnosti na jugu Srbije?
Interesovanje za drugačiji vid umetnosti naš sagovornik ne vidi da postoji u Nišu. Ipak, iznenadilo ga je zanimanje medija za njegovu izložbu iako je reč o prvoj jednog, zasad, anonimnog umetnika. Upravo na svom primeru kaže da bi interesovanja bilo kada bi se ponudilo nešto drugačije, ali da institucije moraju da stanu iza toga:
„Ranije sam pokušavao da stupim u kontakt sa institucijama kulture nudeći im filmove umetnika koje sam upoznao preko interneta i koji su dozvolili projekciju svojih filmova bez naknade. Stupio sam u kontakt i sa Niškim kulturnim centrom i sa bioskopom Vilin grad, ali nisam dobio konačne odgovore. Možda nakon ove izložbe proširim saradnju sa Univerzitetskom bibliotekom“.
Ni sam nije oduvek zainteresovan za alternativni film, ističe Gocić, ali ga je, susrećući se sa ljudima iz sveta takve umetnosti, zavoleo i počeo da piše o njemu. Drugačije bi bilo da živi u Beogradu, gde je publika veća, pa samim tim i mogućnost da se ponudi drugačije. Gocić pak predlaže da se publika sa juga ujedini jer se, objašnjava, tako može proširiti interesovanje i stvoriti mogućnost formiranja čak i scene.
„Nedavno sam upoznao devojku iz Leskovca, koja se pojavljuje i kao model u mojim radovima, i to baš preko Ruzbeha Rašida. Njoj je bilo neverovatno da se neko odavde interesuje za ovakav vid umetnosti. U Beogradu postoji interesovanje, postoje festivali, zato mislim da ljudima iz ovih krajeva treba ponuditi nešto drugačije od onoga što su navikli“, zaključuje Nikola Gocić.
Pročitajte i…
Kulturu guši nefunkcionalan sistem
Od papira do elektronske forme – priča o fanzinima u Nišu
