Šta su i koliko studenti uradili za srpsko društvo u prethodna skoro 4 meseca rečeno je i napisano toliko puta. Možda je zapravo najveća potvrda njihovog uspeha taj čudan osećaj koji svako doživi kada sa njima bude na skupu poput onih kakvi su bili u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, pa i ovaj poslednji u Beogradu.
Jedno učmalo društvo je probuđeno kroz studentsku energiju i bunt, kroz bespoštednu želju da se prođe putevima Srbije, da se ideja promene i slobode pronese kroz svaku ulicu i selo.
S razlogom su ih ljudi već nazvali herojima, a neki drugi predložili i za Nobelovu nagradu. To su velika priznanja i zvanja, ali nakon svega što se desilo u Beogradu, studenti su dobili i najveće, postali su žrtve. Podizanjem pendreka u Novom Sadu pred graskom Skupštinom, to je samo overeno.
Nije to samo zbog čuvenog “zvučnog topa” iz kojeg (ni)je pucano na njih i druge građane. Žrtve su režima koji je zbog njihovog skupa pokrenuo i podigao bukvalno sve što ima u svom arsenalu, pa čak i taj prokleti top ili neku sličnu napravu.
Od Ćacilenda, lažnih studenata, veterana JSO, stranačkih batinaša, traktora i državnih organa koji rade sa ovim prethodnima, a ne u korist bezbednosti svih građana. Bilo bi zanimljivo čuti podatak koliko je policajaca i mehanizacije bilo angažovano u subotu u Beogradu. Režim je kroz nastupe Aleksandra Vučića najvaljivao obojenu revoluciju, nemire, haos, upade u institucije. Traktorima je čuvan Pionirski park. Zidinama opasan Pink, a RTS je emitovao iz studija “Slagalice”.
Na kraju, nije se desilo ništa. Sa prvim naznakama problema studenti su prekinuli protest i povukli se na fakultete.
Skup je protekao mirno i masovno. Bilo je incidenata koji su neizbežni sa tolikim brojem ljudi na ulicama.
O studentima sada može da se misli svašta, ali su na kraju dokazali i pokazali da su žrtve jednog režima koji uporno pokušava da ih predstavi kao zlo, a oni su zapravo jedino dobro i čisto što društveno-politički život u Srbiji nudi. Ukoliko se dokaže da je režim koristio i nedozvoljena sredstva i oružja u obračunu sa njima, onda se njihova metafizička žrtva i materijalizuje.
Upravo je to i najopasnije stanje protivnika iz vizure režima koji vodi Vučić.
Svaka žrtva rađa empatiju. Empatija stvara masovnost, a žrtve postaju heroji. Tako je u istoriji, tako je u književnosti, tako je u revolucijama.
Ta granica je posle 15. marta pređena u odnosu studenata i režima. On (režim) je protiv njih (studenata) pokušao svašta. Od blaćenja, sabotiranja do navodnog razumevanja, ali je na kraju, iz čistog kukavičluka i straha, bio spreman i da se bije.
Oni su to vešto izbegli i iz situacije koja im se spremala izašli čisti kao planininski potok. Zato im je sada široko polje da njihove ideje dobiju još veću masovnost. Prosto je – još jednom su se dokazale kao ispravne. Jer da su krenuli na Ćacilend, da su ušli u borbu sa policijom, potvrdili bi ono kakvim je režim hteo da ih predstavi.
Pre 15. marta su šetnjama i istrajnošću uspeli da strah u Srbiji promeni stranu, posle ovog datuma je svima u Srbiji, a i šire jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj zlo. Posle poslednjih dešavanja u Novom Sadu počeli su da primaju i pendreke.
I jasno je da se represija nad protivnicima vlasti povećava, čitav stranačko-državni mehanizam zbija redove, ali je takođe evidentno da institucije ne funkcionišu. Dovoljna je potvrda da ne postoji opština od Valsotinca do Kula u kojoj je u poslednja 2 meseca sednica lokalnog parlamenta mogla da se održi bez dolaska policije ili postavljanja kordona.
To sigurno neće da reše ni lažni studenti, ni traktori, ni topovi. A sigurno studenti i građani neće stati sami od sebe. Naprotiv, kažu da su tek počeli.
