Kad neko kaže da radi „montiranje pokretnih slika u realnom vremenu, uz muziku koja je u klubu i kroz montažni proces stvaranja novog sadržaja koji daje novo značenje“ vrlo je verovatno da skoro nikome neće biti jasno o čemu se radi. Iako komplikovano zvuči, taj čovek ima dvoslovni naziv koji će većini „upaliti lampicu“, a to je VJ iliti, video džokej.
Sam pojam vidžej nosi dve asocijacije, po rečima pionira niškog vidžejinga Vladimira Đorđevića. „Prva jeste da se pojam vidžeja dosta dugo vezivao isključivo za prezentera na televiziji koji je bio host, domaćin techno emisija, zapravo, bilo je ime za čoveka koji je vršio selekciju video klipova koji se puštaju na TV“. On dodaje da se, u smislu o kojem mi pričamo, od dvehiljaditih godina, počinje da koristi ovaj termin a scena se razvija u ono vreme kada su i oni počeli.
Đorđević navodi da je u početku vidžejing bio podrška nastupima techno i industrial didžejeva i bendova, ali da se vremenom razvijao u autorski izraz samog vidžeja.
„Ono što nam je najbliže“, dodaje on, „je iz nastupa benda Laibach“.
Sam vidžejing je krenuo da se razvija u live cinema i iz kluba se preselio u galerijski prostor. Nov i inovativan način video izraza, umetnici iz oficijalne umetnosti, kao što je Piter Grinavej, uveli su elemente vidžejinga u konvencionalnu umetnost i „svoje stvaralaštvo su obogatili sintaksom koju ima vidžejing“.
Međutim, Đorđević kaže da je sam vidžejing deo kluba. „To je jedna marginalna umetnost koja ni na jedan način ne može, niti treba da bude deo oficijalne velike umetnosti“.
Vladimir Đorđević, niški reditelj, krenuo je vidžejingom da se bavi početkom dvehiljaditih kada je i ovakav izraz bio u povoju. Svoj prvi nastup imao je 2001. u niškom klubu Underground u okviru događaja u organizaciji Kombinata 1024×786 zajedno sa, sada regionalno poznatim muzičarem, Milanom Stankovićem SevdahBaby i Aleksandrom Anđelkovićem. Nakon tog nastupa sledi pauza, najviše zbog njegovog odlaska na filmsku akademiju u Sofiju, ali već 2005. godine, zajedno sa Aleksom Anđelkovićem, osniva prvi u Nišu i jedan među prvima u Srbiji, VJ tim pod nazivom The Chealse Girls VJ Team. Sam vidžej duo je dobio naziv po filmu Endija Vorhola koji je bio uzor za estetiku vidžejinga, ali i kao kvir pošalica i pokušaj skandalizovanja niške omladine, koja je po Đorđevićevim rečima, previše reakcionarna i konzervativna.
Ovaj duo je između 2005. i 2013. imao više od trideset nastupa, bili su stalni vidžejevi u niškom klubu Feedback na važnijim događajima, a nastupi koji se mogu izdvojiti su oni 2007. i 2008. na Elektrana stejdžu novosadskog Exit festivala. A podrške sa strane nije manjkalo.
„Ono što smo radili je bilo prepoznato ne samo od klupske scene, već možda pre prepoznato od brojnih ljudi koji su u teoriji muzike, filma, teoriji umetnosti videli u našem radu nešto novo, drugačije, nešto što je svedočilo o trenutku u kojem smo stvarali“ – kaže Đorđević.
„Ono što je važno je da smo verovali da je vidžejing, na određeni način, šansa našeg umetničkog razračunavanja sa televizijskm i filmskim nasleđem u trenutku jedne, kako je to Vim Venders nazvao, inflacije slika“, podvlači on.
The Chealse Girls VJ Team je u jednom trenutku osetio da nema dovoljno prostora na toj klupskoj sceni, pa proširuje saradnju sa umetnicima iz drugih žanrova. Niški slem pesnik Bojan Ilić Bokerini i bendovi Plasma Arc Machining i Margita je mrtva, dobili su vizuelno pojačanje na svojim nastupima, sam duo je išao u smeru live cinema, a sve manje ostajao čisto vizuelna podrška. Međutim, ono što ni Anđelković i Đorđević nisu želeli bio je odlazak u galerijski prostor jer su gledali na vidžejing, kako kaže, isključivo kao na umetnički izraz koji je u isključivoj sinergiji i interakciji sa muzikom i sa muzičarima.
Da je moguće proširenje saradnje i prikazivanje vidžejinga i publici koja nije klupska ili bendovska, svedoči i Đorđevićeva želja da radi vidžej set na Tri pesnice u Spomen parku Bubanj.
„Ideja je bila da, uz podršku Niškog simfonijskog orkestra, radimo vidžejing na kompoziciju Ćele kula Dušana Radića. Na tu kompoziciju me je uputila prijateljica Nataša Tasić, doktorantkinja na FDU, i spontano se rodila ideja za takav nastup“ kaže Đorđević i dodaje da je, nažalost, to ostalo nerealizovano.
„Mi smo u trenutku kada smo trebali da izaberemo između kluba i rada u klubu bez novca, sa vrlo loše definisanom pozicijom vidžeja u samom klubu, dakle između jedne bitke koju smo na određeni način već izgubili, i prelaska u galerijski i javni prostor, podvojenost od samog trenutka stvaranja pred publikom i uz muziku, što je vrlo važan element, mi smo prosto odlučili da prestanemo sa radom i ne pređemo na stranu oficijalne umetnosti“, objašnjava razlog „raspada“ prvog vidžej tima.
Niški vizuelni umetnik i grafički dizajner Vladimir Crvenković kratko se bavio vidžejingom, a razlog je bila želja za eksperimentom. U svet vidžejinga krenuo je na žurkama HardDisco.
„Ja sam im radio promo materijale, postere i taj ceo identitet za žurke. Tad je bio „porno 80s VHS“ fazon, pa sa tim sam tako počeo. To je bilo u Feedback-u, na Letnoj pozornici gde je baš bilo fino jer sam pripremio neke lepe poruke i pomešao ih sa klipovima“ priča Crvenković.
Kao nekome kome je taj vizelni kodeks prvenstven, on se odlično snašao u vidžejingu.
„Ja sam počeo da se bavim time jer mi je bilo zanimljivo da eksperimentišem, ne zbog novca. U grafičkom dizajnu se baviš tipografijom, oblicima, nekad ubaciš kolaž, sliku čisto zbog neke priče, a u vidžejingu imaš sve vreme te lejere i stalno se menjaju. Drugačije je, ali imaš iste elemente – ovamo su statični, a ovde pokretni. U suštini, baš je slično“.
Ova dva vidžeja čak su i sarađivali i delili zajedno binu jedne godine na Beckstvu, žurci koja se održavala na Kameničkom visu.
„Sa Đoletom (Vladimir Đorđević) sam vrteo na Beckstvu jednom, ali je bio problem sa strujom i do pola smo imali nastup, a posle su nastavili kamermani“, priseća se Crvenković.
Pristup njih dvojice se donekle razlikovao. Đorđević je sa The Chealse Girls VJ Team-om radio nešto što su nazvali „cut and paste kinoteka“, odnosno „recikliranje filmskog i televizijskog nasleđa XX veka“.
„To je bio glavni motiv našeg rada i prosto na tome smo bazirali svoj vidžejing“, kaže Đorđević i dodaje da mu je u jednom trenutku i posao reditelja u produkciji Media i reform centra Niš bio sličan.
„Dobio sam priliku da to isto radim u drugom žanru okrenut drugačijoj publici, stvarajući neka drugačija značenja. I dalje mi je jako važno i u dokumentarnom filmu, da arhivsku filmsku i fotografsku građu, koja je nasleđe XX veka interpretiram na novi način i dovodim u vezu sa onim što je današnja percepcija stvarnosti. Samo na taj način je moguće kreirati ona značenja koja eventualno mogu dati neki od odgovora na brojna pitanja koja imamo kroz formu filma i videa“ pojašnjava on.
„Ono što je kod publike izazivalo najviše pozitivnih reakcija bilo je ubacivanje delova iz filma Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića. To su otprilike bile najomiljnije scene publici“, priseća se Đorđević.
Povezano sa svojim poslom grafičkog dizajnera, Crvenković je okrenuo bliskoj estetici.
„Kombinovao sam svoje grafičke i tipografske radove, tekstualne poruke duhovitog sadržaja sa reklamama, muzičkim spotovima i nastupima iz polja savremenog i tradicionalnog plesa. Apstraktna grafika i video eksperimenti, koji su bili jako popularni polovinom prošlog veka, su mi služili kao pozadine na kojima sam gradio narative. Isečem figuru ili koji god pokretni element i stavim ga u drugo okruženje. Nešto slicno «cut-up» tehnici, samo sto se ovde efekat, za razliku od teksta, dobija vizuelnim elementima, tako da njihove jukstapozicije i iteracije stvaraju svaki put nove, zanimljive rezultate.“ priseća se Crvenković, ali kaže da je u odabiru klipova koristio i isečke iz filmova, javnih nastupa, sportskih i istorijskih događaja.
„Slika je tu da oplemeni ambijent. Smatram da VJ mora da bude svestan u kom prostoru i na kom događaju radi. Njemu ne treba da bude bitna samo publika, ili da prati samo ritam i intenzitet muzike, već celokupna atmosfera i njihov međusobni odnos. Nekad je ok da vizual ima dosta narativa, dok je nekad bitno da bude statičniji i pasivniji “, pojašnjava on.
Svako ko posećuje žurke i svirke može da potvrdi da postoje vizuelni sadržaji, ali činjenica je da to ne „vrte“ vidžejevi. To je jedan od glavnih problema vidžej scene u Nišu – to što ne postoji kao takva. Situacija je nešto bolja u Srbiji, naročito u Beogradu koji ima i više mesta na kojima može da se nastupa, ali i ekipa poput Kišobrana koji na svojim žurkama obavezno ima i vidžeja.
„Ono što se tu javlja kao važniji problem i zbog čega je nama u jednom trenutku sam klub i sama klupska scena počela da bude uska i pored odlične saradnje sa ljudima sa kojima smo radili, a to nije problem sa kojim smo se samo mi ovde u lokalnoj sredini suočavali, već je bio globalni problem za jednu mladu pojavu kao što je vidžejing, je mesto i uloga vidžeja na samoj sceni“, ističe Đorđević i dodaje je njih, ali i druge vidžejeve publika videla kao deo tehničke podrške, a tada se gubi smisao.
„Većinom, kroz vidžej programe, ljudi koji su tehnička lica, koji daju tehničku podršku, puštaju unapred snimljene ili narezane sadržaje. To je isto kao da pustite mp3. Problem je što je u nekom trenutku sceni, osiromašenoj, pre svega finansijski, zavisnoj od sponzora vrlo često, postalo svejedno da li je video sadržaj deo vidžejinga ili deo tehničke podrške puštene sa kompjutera“, pojašnjava on.
Sa druge strane, Crvenković ne deli mišljenje sa Đorđevićem u vezi sa pozicijom vidžeja na bini, ali je saglasan sa bitnom autorskom ulogom vidžeja.
„Što se mene tiče, didžej, vidžej pa i bend, mogu da ostanu iza zavese ako način izvođenja nije presudan. Prijatnije mi je da sedim negde po strani, osećaću se čak opuštenije i koncentrisanije nego na bini i imaću uvid u ono što se dešava na projekciji“, kaže on i navodi primer dua Sculpture „gde jedan lik svira, a drugi pušta vizuale preko gramofona. Unapred odštampane paterne stvalja na mesto za plocu koji rotacijom stvaraju pokretne slike. Ceo proces se u realnom vremenu projektuje iznad njih.“
Ipak, postoji jedan problem na čitavoj sceni koji direktno umanjuje autorski rad vidžeja.
„Radi se o tome da je klupska scena previše zavisna od korporacija“, navodi Đorđević „Klupska scena se pretvorila u neku vrstu alata za advertajzing i PR velikih korporacija koje se preko zabava, žurki, partija reklamiraju i oglašavaju i, prosto, već dugo mesto vidžeja kao kreativca skoro i da ne postoji“. On dodaje da je „samo u klupskoj sceni koja dolazi odozdo, onoj koja dolazi iz saradnje didžeja, vidžeja, vlasnika kluba i publike, moguće biti kreativan i slobodan u svojoj kreaciji – sve ostalo ne ostavlja puno prostora za ovakav slobodan umetnički izraz“.
„U Nišu imamo prilke da vidimo neke generičke ‘media player‘ vizuale, čija je jedina uloga lajt-šoua, ali nema nikog ko se autorski bavi time, iako je to nešto što još uvek funkcioniše u svetu. Veći problem od vidžej scene je celokupna alternativna i umetnička scena koja je odavno zamrla“ zaključuje Crvenković i dodaje da bi voleo da postoji jer Niš nije mali grad.
„Vidžejing može ponovo da zaživi. Ja sam imao dosta mladih ljudi koji su me kontaktirali i koji su želeli to da rade, ali je bitna stvar da nemamo trenutno underground scenu“ zaključuje Đorđević.
