Saša Đorđević, fotograf: Volim da prikažem neobičnost običnih ljudi

foto: Saša Đorđević

„U jednom trenutku počinješ sve da vidiš kroz fotografiju. Počinješ da razmišljaš kako bi to bilo dobra fotografija, čak i u retkim trenucima kada nemaš foto-aparat“, kaže u intervjuu za naš portal niški fotograf Saša Đorđević.

Fotografijom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi kao član foto-sekcije. Kaže da je ljubav prema ovoj umetnosti i familijarna jer se njegov ujak Slobodan Jovanović, osim što je radio na televiziji i predavao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na niškom Fakultetu umetnosti, aktivno bavio fotografijom.

„Završio sam medicinsku školu na smeru za fizioterapeuta – počinje na f, pa eto sličnosti sa mojim životnim zanimanjem – fotografom“, kaže kroz smeh Đorđević i dodaje da je došao do poslednje godine Medicinskog fakulteta, ali da nikako ne žali što je beli mantil zamenio fotografskim prslukom.

Profesionalno je počeo da se bavi fotografijom pre skoro trideset godina u Presingu, a onda je primljen kao honorarni fotograf u Narodnim novinama. Tu je došao do pozicije urednika fotografije. Fotografija mu se, kaže, uvukla pod kožu kada je osetio njenu medijsku stranu.

Svako ko je malo prozborio sa Đorđevićem o ovoj temi, zna da se on drži stava da se fotografija najbolje uči gledanjem i upoređivanjem svog rada sa radovima priznatih kolega.

„Iskreno, i sada i ranije nije me baš zanimalo ko je fotograf. Sada na instagramu lajkujem one fotografije koje mi se dopadnu i često zaboravim ko je autor. Dosta toga sam pokupio od mnogih fotografa, pa ne mogu da izdvojim neke kao uzore“, navodi Đorđević.

Poznata fotografija na društvenim mrežama zabeležio je Saša Đorđević

Danas je jedan od najzauzetijih niških foto-reportera. Fotografisao je za svetske agencije EPA, AFP, a trenutno je u domaćoj agenciji Beta.

Agencijski fotograf je specifično zanimanje, kaže Đorđević i ističe da je potrebno veliko iskustvo za ovakav posao.

Jednom kanadskom fotografu bio sam fikser pre deset godina, a on je imao preko pedeset godina tad i nije posustajao. Kada sam ga pitao kako postiže sve, on mi je odgovorio da se pravi fotograf postaje tek posle pedesete godine. Valjda treba iskustvo da se sažvaće, pa zato i kažem da moraš biti stariji fotograf da radiš u agenciji jer tu nemaš novinara, logistiku, već ti procenjuješ i važnost, ali i rizičnost samog događaja i na kraju osim fotografije i videa, moraš da spakuješ i vest i sve to pošalješ“.

Između domaćih i stranih agencija nema razlike u traženom kvalitetu fotografije, kaže Đorđević. Jedina, ali velika razlika jeste u korisnicima, odnosno medijima koji u inostranstvu imaju bolji položaj nego u našoj zemlji.

„Naravno, pričamo o komercijalnim medijima, kojima agencije prodaju sadržaj – čist kapitalizam, ako ima para za njih, biće i za nas“.

Saša Đorđević; foto: MRCN/M.S.

„Događaj može da bude skroz bezvezan, ali ako si već tamo – uradi najbolju fotografiju. Uvek se to pokaže kao ispravno. Nema veze da li je naslovnica Narodnih novina ili Time-a“.

Ipak, priznaje da mu je pasija da fotografiše obične ljude koji rade nešto neobično bez obzira da li je u pitanju neki skoro pa izumrli zanat ili beskućnik koji je našao svoj dom na groblju.

“Uvek mi je bila želja da radim samo foto-reportaže, naročito sa običnim ljudima bez obzira da li je to u Nišu, Vranju, Leskovcu, Novom Pazaru ili Bujanovcu. Dakle, urbane fotografije, ambijentalne u ruralnim sredinama – kombinacija ljudi i ambijenta“.

Napredak tehnologije, odušak za fotografe

Protesti u Nišu 1996/1997; foto: Saša Đorđević

Upoređujući period kada je počeo i današnje vreme, Saša Đorđević zahvalan je zbog napretka tehnologije jer je medijskom fotografu bolje, lakše i komotnije sa njom.

„Ranije kada odeš na teren, imaš film od trideset šest snimaka, skupo je bilo, moraš da razviješ film, pa da skeniraš, a onda i da pošalješ autobusom ili kolima te fotografije u redakciju ako si van grada više dana. Kada sam radio u Narodnim novinama, za vreme sankcija bilo je jednog filma za dve utakmice, tri ankete i dve reportaže. Da ne pričam da si u isto vreme bio i fotograf i laborant, pa čim stigneš sa terena zatvaraš se u laboratoriju, razvijaš film, praviš slike i razmišljaš o tome da ti neko ne upadne i uključi svetlo“, priseća se Đorđević.

Ipak, isitče da je dobro što je uhvatio analogno doba fotografije jer je naučio da sve planira i da stekne mogućnost da oceni kada je dobar trenutak za fotografiju. Naročito na sportskim događajima. Danas je možda teško odabrati pravu fotografiju, ali kaže da je to daleko manji problem.

Upravo je fotografisanje sportskih događaja najzahtevnije i svi fotografi žele da se baš na tom polju dokažu. U Nišu je atraktivna sportska manifestacija retkost, pa da nema Radničkog ili s vremena na vreme nekog evropskog prvenstva – ne bi bilo mogućnosti da se niški fotografi pokažu.

Na zadacima i kada je život ugrožen

Komanda Vojske Jugoslavije u Nišu bombardovana je 1999; foto: Saša Đorđević

Politička situacija u našoj zemlji početkom devedesetih uticala je i na rad Saše Đorđevića, pa je kao fotograf stranih agencija i domaćih medija slikao i proteste, rat na Kosovu, tenzije sa Oslobodilačkom vojskom Preševa, Bujanovca i Medveđe početkom dvehiljaditih.

Međutim, Đorđević kaže da nisu fotorafi svesni trenutka kada im je život u opasnosti.

„Prvi put kada su pucali na mene, nisam ni znao da je to metak jer jedino što se čuje je zujanje. Bili smo u rovu, pa sam izbacio glavu da vidim da li imam kadar. Neko me je povukao dole i pitao me da li sam normalan jer pet santimetara iznad prolaze meci“, kaže i dodaje da je više razmišljao o dobroj fotografiji, kadru, ekskluzivi, a ne o realnoj opasnosti.

foto: Saša Đorđević

Za vreme bujanovačke krize, sa kolegama iz Engleske, Italije i Nemačke otišao je u selo gde su polovinu stanovništva činili Albanci, a polovinu Srbi.

„Došao sam tamo svojim kolima – plavim opelom, a sa mnom je bila i nemačka televizija, koja je došla u belom džipu. Albancima koji su bili na brdu verovatno se učinilo da je došla policija, pa su počeli da nas gađaju minobacačima. Niko od nas ne seća se kako smo uspeli da preskočimo zid od dva metra i nađemo se u dvorištu, kasnije smo saznali, albanske porodice. Sledeće čega se sećam je da kolega koji je još uvek imao pikavac u uglu usana uzima drugi cigaretu i pali je“, priseća se Đorđević.

U svem tom komešanju, naš sagovornik kaže da je zaboravio kako je aparatom fotografisao porodicu u podrumu, pa je fotografija kolege iz nemačke televizije koji snima granate bila neuspešna. taj događaj mu je, kaže, dokazao svu glupost rata jer su albansku porodicu gađali Albanci koji su sakrili Engleze, Italijane, Nemce i Srbina.

„Dešavalo se svašta, ali sam se uvek izvukao. Recimo, desilo se da zalutam. Prosto je neverovatno koliko malo fali da se zaluta – pogrešno skretanje i odem u Veliki Trnovac kod Bujanovca, i to u vreme najveće krize“.

Za rat kaže da je u neku ruku kontrolisan jer se zna kada se puca, a kada je primirje. Za fotografa, opasniji su protesti jer su haotični.

„Za fotografiju važi pravilo još od tridesetih – stoj sa strane neprimetno, ne mešaj se, ali prati situaciju i budi spreman svakog trenutka da odregauješ, naročito ako su haotični događaji“, ističe Đorđević i kaže da se toga pridržava uvek, pa nije imao nikakvih problema.

„Nama je 1996, kada je kordon policije izašao ispred Skupštine grada, bilo zanimljivo jer do tad nismo u gradu videli policiju pod kompletnom ratnom opremom, pa smo malo i zazirali. Ako se pridržavaš pravila – nećeš imati problema, a ako neko nezgodan i naiđe – pomeriš se“.

Foto-žunarlizam danas

Defile tokom karnevala u selu Vevčani u Severnoj Makedoniji, 14.01.2019; foto: Saša Đorđević/NA Beta

Nedavno je fotograf Goran Tomašević dobio Pulicerovu nagradu kao deo Rojters tima foto-repotera, a i mnogi naši fotografi pokazali su se i dokazali u svom poslu kako u Srbiji, tako i u svetu, ističe Saša Đorđević.

„Foto-žurnalizam je jak što se tiče ljudi. To je jedan od razloga zašto i mislim da su nam mediji slabi, a ljudi iz medija mnogo iznad samih kuća za koje rade“.

Stalni rad, usavršavanje i dokazivanje neki su od imperativa koji važe za fotografe, jer, kako navodi Đorđević, mora da postoji svest da je u ovakvom sistemu svako zamenljiv. Dve greške dovoljne su da neki fotograf izgubi posao.

„Niko više ne prati rad ako te nema stalno. I uvek moraš da predlažeš i ubeđuješ da je nešto dobro, fenomenalno i da baš to treba da imaju. Dakle, mora mnogo da se radi, da se putuje, da se razmišlja. I dalje radim, pa mi to ne smeta i naučim da živim tako“.

Panta i njegova kuća na drvetu; foto: Saša Đorđević

Situacija u medijima je sa godinama sve gora, pa su prvi na udaru vlasnika redakcijski fotografi, a njihovo mesto zauzimaju novinari koji mobilnim telefonima beleže događaje. Saša Đorđević tvrdi da je tako samo kod nas.

„Ne mislim da dobra fotografija ne može da se uradi mobilnim telefonom. Često i sâm to radim ako je potrebno hitno slikati, ali razlika je velika kada to radi fotograf. Nije to samo pritisnuti dugme“, pojašnjava on i dodaje da veruje da nikada u, recimo, Sueddeutsche Zeitung-u neće izaći medijska fotografija napravljena mobilnim telefonom.

„Medijska fotografija je i umetnička, potrebno je da se izdvoji u masi, a za to je potrebno mnogo truda i rada. Sa druge strane, događaji se brzo dešavaju, a mobilni još nije došao do tog stadijuma da može da isprati sve kao foto-aparat. Međutim, u web novinarstvu ima i fotografija sa društvenih mreža, ali postoji fotografija koja je noseća i koju je fotograf usnimio foto-aparatom. U tome svemu su se naši mediji pogubili“, ističe naš sagovornik.

Najbolje kafane i širom Srbije, ali i u Vijetnamu

U seoskoj berbernici; foto: Saša Đorđević

Putovanja su nešto što je sastavni deo posla jednog foto-reportera. Saša Đorđević u šali kaže da zna svakome da preporuči najbolje kafane širom Srbije, a ako treba – i u Vijetnamu.

U Vijetnam sam išao kao građanski fotograf sa nevladinom organizacijom Handicap International. Tamo sam pratio čišćenje mina i predavao o ulozi medija u javnom zagovaranju“, kaže on i dodaje da je ispratio kao fotograf povratak Radničkog u evropska takmičenja, pa je fotografisao utakmice Reala sa Nišave na Malti i u Tel Avivu.

Razumevanje za česta putovanja i duga odsustva od kuće našao je u porodici.

„Deca su sada velika, a žena je navikla. Čak i kada su deca bila manja – znalo se da nisam stalno kod kuće, ali kada sam tu – maksimalno sam im se posvetio. Ranije, kada sam išao na neki zanimljiv teren, vodio sam i decu. Tako sam se trudio da nadoknadim sve“.

Bratislav Stojanović več 15 godina živi na Starom groblju u centru Niša; foto: Saša Đorđević

Đorđević za sebe kaže da je još uvek u dobroj formi, ruke ne drhte, dobro vidi, a noge ne klecaju, pa ni ne razmišlja o penziji, a i navodi primer čuvenog fotografa Tomislava Peterneka, koji, iako u ozbiljnim godinama, još uvek nosi aparat i fotografiše. Loših strana koje mu je posao doneo, kaže, praktično nema, a dobrih na pretek.

„Upoznao sam mnoge ljude, ali i ljudsku prirodu – umem da pročitam laž, foliranje, i to je nešto što mi je donelo bavljenje ovim poslom. Možda mi je fotografija zdravlje oduzela, ali to ću videti kada odem u penziju“.

Pročitajte još:

Dušan Mitić Car, fotograf: “Ja nisam umetnik, ja sam fotograf”