Nevidljivi Nišville – iza festivalskih bina

"Duh Nišville-a" - Dejan Šobot na glavnom stejdžu festivala; foto: Ivan Dinić

Za vreme i nakon Nišville Jazz festivala govori se o utiscima publike, o njihovom broju, o utiscima izvođača, o volonterima, najavljuje se naredni festival koji će biti bolji i uspešniji. Međutim, za veliki deo uspeha festivala zaslužni su oni koji publici nisu vidljivi, oni koji su sa druge strane bine. Baš takvi su Dejan Šobot i Milan Saitović, menadžeri bina na Nišville-u. Njih dvojica koordinišu velikom ekipom ljudi koja se trudi da svi najavljeni spektakli na stejdževima budu realizovani profesionalno i na vreme.

Kako navodi, Šobot je godinama uz festival, takoreći „volonter pre volontera“, pa je uhvatio sve tri forme Nišville-a – od Doma vojske, preko Letnje pozornice, do ovog danas. Zajedno sa svojim pomoćnicima, ove godine na Nišville-u sproveo je 40 nastupa – od koncerta Lajbaha na Letnjoj pozornici, preko dva dana River stejdža, pa do četiri dana glavnog programa.

Milan Saitović je deo festivala od 2010. godine – prvo kao volonter na Workshopu, preko asistenta tim lidera, a poslednje četiri godine je menadžer Nišville Midnight Jazzdance stejdža. Iako iz Novog Sada, vezan je za Niš i to dvema stvarima – godinama provedenim na fakultetu u Nišu i Nišville-om.

Mi smo oni koji predstavljaju festival na bini umesto direktora, oni koji požele dobrodošlicu muzičarima na bini, i tu smo da izvođačima pripremimo teren da odigraju svoju utakmicu na bini“, pojašnjava Saitović njegov i Dejanov posao na festivalu.

Najsličniji ovom poslu, navodi Šobot, jeste posao inspicijenta u pozorištu. Obaveza menadžera bine je da koordiniše sve delove produkcije festivala – od zvuka i svetla, opreme na kojoj muzičari sviraju, preko ispunjavanja zahteva izvođača i njihovih menadžera, pa čak i davanje podrške i zagrljaja ako je nekome potrebno.

„Nekada moraš da uradiš i ono što je neko drugi propustio kako bi izašao u susret muzičarima. To je način na koji mi radimo. Posao je kao i svaki drugi i ne postoji nikakva fama oko toga“, pojašnjava Šobot koji ovaj posao radi od 2004. i napominje da je sve u dobroj pripremi.

On dodaje da je stvar u tome da menadžer bine mora da bude autoritet svima – i tehničarima, i izvođačima i njihovim menadžerima, ali i da sve gleda jednako:

„Menadžer bine ima prava da da bis, da skrati nastup, ali sve kroz racionalno sagledavanje i razmišljanje u trenutku. Mora da zna da ne uvredi, ali ni da ode u servilnost“.

Dejan Šobot i Milan Saitović nakon festivala; foto: MRCN/Bojan Ranđelović

Saitović za razliku od Šobota, nema toliko tehnički zahtevnu binu, ali ima situacije da DJ-evi ne poštuju dogovorene žanrovske okvire bine:

“Ove godine se desilo da su neki izvođači izašli iz tog okvira, a to je neprijatna situacija za mene da priđem i da kažem da mora da se koriguje ili u suprotnom da prekine svoj nastup i siđe sa bine“.

Međutim, pošto je u muzici – radi kao DJ i školuje se u oblasti muzičke produkcije, Saitović ima određeni pristup izvođačima:

„Uvek se postavim kao izvođač koji dolazi iz Engleske, Španije, Italije i šta ako dođem u Srbiju, u Niš u kome sam prvi put i nešto fali. Staram se da stvorim uslove da ništa ne nedostaje. Specifičnost ove bine, da ona radi od ponoći do 5 izjutra, nije nikakav problem dobrom obavljanju posla. Tonske probe se rade uveče i za slučaj da nešto ne funckioniše kako bi trebalo – mi nemamo mnogo vremena, pa moramo brzo da radimo. Moram da budem spreman da bina radi 5 sati bez greške“.

Šobot je takođe u muzici, što kao DJ u klubovima i na radiju, što kao muzičar, pa sve na šta je naišao, a bilo je loše – ispravlja u svom radu:

„Kada sam bio mlađi nervirali su me stariji koji su nas gledali kao klince i hteli samo da nas otkače. Meni nije problem da nekom mladiću koji prvi put svira sa svojim bendom prikačim kabl, skinem gitaru, pomognem oko opreme“.

„Famozni“ zahtevi izvođača na rajder listama

Saitović i Šobot navode da zahtevi izvođača što se tiče opreme nisu veliki, da je to svetski standard i da se trude da te standarde i ispoštuju.

„Što se tiče zahteva muzičara za River stejdž i Earth&Sky, sve to stigne na vreme, sve se pogleda na vreme i sve sitnice se podvuku na vreme. Kada dobijem rajder listu, nju dobiju ljudi zaduženi za rasvetu i ozvučenje i stvar je samo nivoa profesionalizma kako će sve to da se realizuje. Čitaš papir i to je to, a ja čak imam svoj „analogni windows“ na stalku za note gde kačim sve bitne stvari za izvođače koje nastupaju te večeri“, navodi Šobot i podvlači da zahtevi nisu spektaklularni, već samo ono na šta su izvođači navikli.

Sve takođe zavisi i od buking agencije koja organizuje nastup izvođaču, dodaje Milan:

„Dešavalo se prethodnih godina da u rajderu stoji da DJ donosi deo opreme sa sobom, da u hospitaliti rajderu piše da pije jedno piće. Kada je izvođač stigao u Beograd nije želeo da se transport do festivala obavi zajedno sa bendom koji je u isto vreme stigao iz Japana, nije poneo taj deo opreme koji je naznačen i tražio je drugo piće, pa smo morali u koraku da menjamo sve“.

„Kad porastem biću Šobot“

Menadžer bine Dejan Šobot prati nastup; foto: Ivan Dinić

Odnos koji grade kao menadžeri bina veoma je bitan, čak i kada su u pitanju volonteri. Ove godine je od volontera iz tehničke podrške, koji su tu da pomognu tehničarima i menadžerima bina, potekla zanmiljiva akcija na društvenim mrežama. Naime, ugledavši se na Šobotov stil oblačenja, mnogi od njih su ga „kopirali“ i na mrežama postavljali fotografije sa naslovom „Kad porastem biću Šobot“.

„To je slatka stvar“, komentariše Šobot, „Gledam da kao predstavnik festivala unesem malo stila. Prvo sam krenuo sa nekim pamučnim maramama i kačketima u bojama marama. Pre dve godine sam našao neke jeftine patike i uzeo u dve boje, pa sam našao i čarape koje sam nosio u kontri patika. To se dopalo ljudima. Lepo je to od volontera, ali da me ne shvate pogrešno, ljudi se ugledaju na one ko im je blizak. Ako se ugledaju na mene – nemam ništa protiv, ugledaću se i ja na njih“.

On navodi da je odlično što volonteri postoje na festivalu, ali da treba da pomognu samo kada treba i koliko mogu:

„Nisu oni besplatna fizička radna snaga i srce me boli kada vidim kako se neko ophodi prema njima. Često kažem koordinatorima da se obrate nekim ljudima koji daju volonterima teške poslove, da prenose neke stvari, na primer, jer nisu oni tu zbog toga, već zbog nečeg drugog“.

Ipak, staje u njihovu zaštitu kadgod vidi da je potrebno, pa se tako pobunio kada su neki novinari želeći da imaju kadar volontera koji nešto rade pokušali da to izrežiraju. Šobot je ekipi rekao da nisu volonteri tu da poziraju za televizijske priloge, već da našto nauče i steknu životno iskustvo.

Milan Saitović je i krenuo u Nišville priču kao volonter, pa napominje da ako se neko potrudi i ima želju da napreduje – može doći do nečeg više. On dodaje tome i da su Šobotu upravo dva volontera iz prve generacije ove godine bili asistenti.

Profesionalni novinari iza bine i oni koji to nisu

U bilo kakvoj situaciji, Šobot navodi da je njegov odnos sa novinarima, kao i sa ostalima, profesionalan. Navodi da mu smeta kada neko od novinara stane na binu bez prethodnog javljanja jer postoji mogućnost da je bend zabranio snimanje ili fotografisanje, a onda je menadžer bine kriv za kršenje te zabrane.

„Sve može ako su novinari, fotografi i snimatelji profesionalni i prate uputstva koja im dajem, a koja čitam iz rajdera. U suprotnom, poslaću obezbeđenje da ih izvede“.

Milan nema na bini kontakt sa novinarima jer, kako pojašnjava, izvođači na Nišville Midnight Jazzdance bini nisu atraktivni kao oni na glavnim.

„Dešavalo se par puta da se popnu uz stepenice i stanu na binu iako su iz buking agencije naglasili da nema slikanja s leđa, ruku dok DJ radi ili snimanja. U tom segmentu možemo da napredujemo kao festival i naučimo kompletan pres kako treba i šta treba. Ove godine se prvi put postavio fotopit na glavnoj bini što je odlično i što olakšava svima posao – i menadžeru bine, i izvođačima, i fotografima“.

Bez tonske probe i zagrljaji

Nakon svakog festivala, ostaju uspomene – fotografije, snimci, priče. Od mnogo njih, Šobot se seća situacije u kojoj se čitav tim ljudi iza bine našao 2015. godine:

„San Ra Orkestra je kasnio dosta sa dolaskom u Niš, nisu imali tonsku probu, zakasnilu su čak i na nastup. U trenutku pred njihov nastup morali smo da razmišljamo i prethodnog izvođača smo pustili da produži svoj nastup, pustili smo duže reklame i time dobili na vremenu. Iako smo imali rajder listu i svu opremu na bini, bez Sretena Kovačevića i njegovog tima iz AudioKosntuktora ne bismo mogli ništa da uradimo. Oni su za svega trideset minuta uspeli da nameste ton bendu kao da su prethodno imali tonsku probu i San Ra Orkestar je mogao da, sa tih pola sata kašnjenja, krene sa nastupom. Napomenuću za one koji nisu upućeni da tonske probe traju od sat do dva, u zavisnosti od tehničkih zahteva“.

Ipak, nije sve na ivici propasti. Tako je ove godine Šobot nakon nastupa vokalne grupe Manhatten Transfer pružio jednoj od pevačica ruku kako bi joj čestitao na odličnom nastupu, a ona je odgovorila zagraljajem.

„Sa džezerima je najlakše raditi – daj im samo šta treba jer su oni došli da sviraju, a ne da budu zvezde“, zaključuje Dejan Šobot.