Ako je neko sumnjao da živimo u državi u kojoj je satira odavno postala dokumentarna forma, poslednja najava Aleksandra Vučića da će država subvencionisati povratak naših ljudi iz inostranstva otklonila je svaku dilemu. Niti je humano i državnički, naprotiv, to je još jedna uvreda za milione građana koji su ostali u Srbiji i godinama plaćaju cenu pogrešne politike.
Ko će finansirati te subvencije? Oni koji su ostali. Oni koji rade za plate od kojih jedva preživljavaju. Oni koji pune budžet porezima i doprinosima. Oni koji nisu otišli ne zato što im je ovde bilo lepo, već zato što nisu imali mogućnost da odu ili nisu želeli da napuste svoju zemlju.
Drugim rečima, država ponovo sprovodi najčuveniji ekonomski princip Alana Forda – uzeti od siromašnih i dati bogatima. Jer, budimo iskreni, najveći broj naših ljudi u dijaspori danas ima višestruko veće prihode od prosečnog građanina Srbije. Njima će država nuditi novac da se vrate, dok će onima koji su decenijama ostajali verni ovoj zemlji poručiti da nastave da čekaju bolje dane.
Da apsurd bude potpun, cela priča neodoljivo podseća na kultnu scenu iz filma „Tesna koža“, kada Nedeljković, novcem zarađenim u inostranstvu, nudi višemilionski mito kako bi dobio zaposlenje. Nekada smo se toj sceni smejali jer je predstavljala grotesku jednog izopačenog sistema.
Danas više nije smešno. Danas država praktično poručuje da je najisplativije prvo otići iz Srbije, zaraditi novac u tuđoj zemlji, pa se onda vratiti po subvenciju iz budžeta koji pune oni koji nikada nisu otišli. Kakvu poruku time šaljete mladom čoveku? Ostani, bori se, plaćaj poreze i trpi – pa ćeš biti poslednji na listi pomoći. Ili idi, snađi se negde drugde, pa će te država dočekati raširenih ruku i još nagraditi.
To nije demografska politika. To nije razvojna strategija. To je politički marketing koji pokušava da popravi posledice, dok uporno beži od uzroka. Ljudi nisu napustili Srbiju zato što im je bilo dosadno. Otišli su zbog partijskog zapošljavanja, korupcije, urušenih institucija, niskih plata, nepravde i osećaja da rad, znanje i poštenje nisu vrednosti koje se ovde cene.
Ako želite da se ljudi vrate, prvo napravite državu iz koje neće želeti da odlaze. Sve drugo je predstava. A kada vlast počne da liči na scenario Alana Forda a državna politika na scenu iz „Tesne kože“, više nije pitanje da li živimo u satiri.
Pitanje je samo ko će se na kraju poslednji smejati.
