Author: Dejan Petrović

9. maj nije samo datum iz istorijskih udžbenika. To je dan kada je čovečanstvo porazilo najmračniju ideologiju koju je svet upoznao — fašizam. Dan kada su milioni ljudi dali živote da bi buduće generacije živele slobodno, bez straha, progona i mržnje. Zato je danas važno da se zapitamo, da li smo zaista izvukli pouke iz istorije? Jer fašizam ne počinje logorima. Počinje targetiranjem neistomišljenika. Počinje propagandom, podelama, satanizacijom svakoga ko misli drugačije. Počinje kada se država pretvori u mašinu za proizvodnju straha, kada se nasilje normalizuje, kada se građani dele na „naše“ i „njihove“, na podobne i nepodobne. Danas, nažalost,…

Srbija se danas nalazi u političkom trenutku koji prevazilazi uobičajeno stranačko nadmetanje. Posle četrnaest godina vlasti koju veliki deo građana doživljava kao simbol korupcije, partijskog zapošljavanja, urušavanja institucija i zarobljene demokratije, prirodno je da raste potreba za promenom. Kada se tome dodaju afere bez epiloga, medijska neravnopravnost i izborni uslovi koje mnogi smatraju nepoštenim, jasno je zašto se u društvu stvorilo snažno raspoloženje da se takva vlast smeni. Ključno pitanje više nije da li postoji nezadovoljstvo, već kako ga pretvoriti u političku promenu. Godinama je opozicija pokušavala da tu promenu iznese u veoma teškim uslovima. Nije uspela da pobedi, delom…

Kao prosvetni radnik, sve češće imam utisak da od mene država očekuje nemoguće: da vaspitavam decu u duhu tolerancije, ljudskih prava i vladavine prava, dok istovremeno sistem u kojem radim proizvodi i toleriše poruke mržnje u javnom prostoru. To nije kontradikcija, to je licemerje. Grafiti koji prizivaju rat, poruke koje targetiraju LGBT osobe, simboli i zastave koje ne pripadaju obrazovnim ustanovama, nisu ekscesi. Oni su posledica. Posledica dugogodišnje institucionalne neodgovornosti, selektivne primene zakona i svesnog povlačenja države iz prostora u kojem bi morala biti najprisutnija, prostora zaštite dece. Ovi grafiti ne nastaju u vakuumu. Oni nastaju u društvu u kojem…

Svake godine, 27. januara, u školama širom Srbije ponavlja se ista scena: verski obredi, slavski kolači, sveće, molitve i liturgijski jezik uvode se u obrazovne ustanove, dok se Sveti Sava proglašava „prvim srpskim prosvetiteljem“. Problem nije u verskom obeležavanju kao takvom, problem je u mestu, kontekstu i istorijskoj neistini koja se sistematski proizvodi i nameće svima. Jer ako govorimo o prosveti, onda govorimo o znanju, kritičkom mišljenju, univerzalnosti obrazovanja i emancipaciji. A ako govorimo o srednjem veku, onda govorimo o feudalnom poretku, staleškoj podeli, nepismenosti većine stanovništva i potpunoj dominaciji crkve nad obrazovanjem. Nazivati crkvenog velikodostojnika iz XIII veka „prosvetiteljem“…