Povezivanje medija i novinara na formalnom ili neformalnom nivou pomaže i jednima i drugima da opstanu na tržištu sa pouzdanim i celovitim informacijama, koje služe javnom interesu, smatra novinarka Antonela Riha. Umrežavanje je, ističe ona, naročito bitno sada kada, ne samo kod nas i u regionu već i na svetskom nivou, medije muči održivost i kako da opstanu u konkurenciji koja je nastala digitalizacijom i promenama na tržištu.
Umrežavanje novinara i medijskih kuća postojalo je i kada je ona počinjala da se bavi novinarstvom.
„U vreme kada je nastajala Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) 1996, odnosno ’97, to je bila potreba malih, lokalnih radio i TV stanica da razmene informacije i omoguće svojoj publici da čuje vesti koje su u takozvanim velikim medijima, provladinim, bile cenzurisane. Sada imamo sličnu situaciju. Tradicionalni mediji, sa nacionalnim pokrivanjem ili lokalni, velikim delom su u funkciji vladajuće stranke. Digitalna tehnologija omogućava da se veoma brzo plasiraju vesti, a umrežavanje da nezavisni mediji još brže razmene i provere informacije“, priča Riha.
Umrežavanje je važno jer jača solidarnost. Mediji dele slične probleme, pa zajedno mogu bolje da ih savladaju nego ako su izolovani i usmereni ka sebi.
I u ovom slučaju građani dobijaju informacije koje im mediji plasiraju, samo imaju više izvora.
„Vratiću se na devedesete kada sam radila na Radiju B92, koja je tada bila lokalna stanica. Preko nas su u Beogradu čuli da širom Srbije postoje kvalitetni mediji i novinari, mogli su da prate njihov sadržaj. Danas, u digitalnom vremenu slična vrsta saradnje može da bude samo još kvalitetnija za publiku“, poručuje Riha.
Lokalne teme mogu biti zanimljive i za širu publiku
Saradnja između medija može biti korisna i lokalnim medijima, ali i onim sa nacionalnom frekvencijom.
„Razmena informacija s jedne i osnaživanje s druge strane nephodni su lokalnim medijima. Kada kažem osnaživanje, mislim i na razmenu iskustva, od biznis modela do novih novinarskih alata. Mediji koji pokrivaju celu zemlju takođe su osiromašeni, dopisničke mreže gotovo i da ne postoje, pa saradnja sa pouzdanim lokalnim medijima može samo da poboljša sadržaje“.
Mnogo je lokalnih tema koje su interesantne i van tog mesta, jedan od primera je ekološka tema oko izgradnje malih hidroelektrana koja naizgled pogađa stanovnike tih sela, a postala je velika priča kojom se bave i nacionalni mediji.
„Za afere oko niškog aerodroma smo u Beogradu najviše saznali preko Južnih vesti, ponekad smo iz sata u sat na tom portalu čitali nove informacije. Verujem da svako mesto u Srbiji ima priču koja može da se čita u bilo kom drugom delu zemlje. Problem je što profesionalnih lokalnih medija ima toliko malo da postoje područja Srbije koja su ‘crne rupe’ što se informacija tiče“.
Saradnja sa medijima iz drugih zemalja, naročito sa onima iz okruženja, omogućuje da ljudi vide šta se događa „u tuđem dvorištu“, kako je neko od suseda rešio neki problem, promovisao neko prirodno dobro i slično.
Saradnja među medijima zavisi od ljudi koji u njima rade. Po mišljenju Antonele Rihe, devedesetih je bilo mnogo više solidarnosti među novinarima, dok se sada pojavljuje samo u ekstremnim situacijama.
Sve je manje kolegijalnosti među novinarima
„Nemam pravo objašnjenje zašto je tako, često se i sama pitam zašto novinari ćute kada im kolege ostaju bez posla, rade pod pritiskom ili su izloženi nasilju. S druge strane, sama profesija više nije toliko poštovana kao nekada. Najgledaniji i najtiražniji mediji svakodnevno pokazuju kako su novinari zapravo u funkciji vlasti ili neke interesne grupe, a ne profesionalci koji rade u javnom interesu. Tako da i solidarnost ostaje na nekoj margini, tamo gde su malobrojni nezavisni mediji, koji se bore za svoj prostor i publiku“.
