Zbog majice sa antifašističkim natpisom grupa mladića napala je Uroša Janjića 21. juna na nišavskom keju. Nakon nekoliko dana počinioci su uhapšeni, ali su pušteni da se brane sa slobode. Tužilaštvo i sud karakterišu ovo kao običnu tuču, a ne kao napad iz mržnje, na čemu su insistirale mnogobrojne organizacije civilnog društva, pojedinaca i medija.
Stanje je zabrinjavajuće, ocenjuje istoričar i direktor Centra za primenjenu istoriju Milovan Pisarri za naš portal. Tolerisanje fašističkih metoda vladanja koje postoji na državnom nivou, navodi on, i nepostojanje opozicije koja ima jasan antifašistički stav neki su od razloga za ovakva dešavanja u Srbiji, ali i u drugim evropskim zemljama.
Nasilje kao legitimno sredstvo i mržnja, naročito na nacionalnoj i političkoj osnovi, dodaje Pisarri, ne suzbija se, već gaji godinama. Kao primere za davanje legitimiteta nasilju, naš sagovornik navodi proglašenje četničkog pokreta za antifašistički pokret i diskurs o Milanu Nediću, predsedniku kvislinške vlasti tokom Drugog svetskog rata, kao čoveku koji je spasavao Srbe iz Nezavisne države Hrvatske.
„Činjenica da se malo ljudi bori protiv toga samo je pokazatelj da sa jedne strane postoji rehabilitacija fašističke ideologije, na evropskom nivou rekao bih, dok sa druge strane nju potcenjuju tehnološko-birokratski aparati koji su na vlasti“, podvlači Pisarri.
U Nišu, gde je postojao logor i gde je hiljade talaca streljano na Bubnju, grupa mladića uzvikivala je fašističke parole kada je protestna kolona, koju je predvodio odbornik Niške incijative Srđan Nonić, prošla pored njih. Milovan Pisarri navodi da ovo nije izolovan slučaj, te da je u Evropi tendencija rasta popularnosti ekstremno desnih partija i pokreta i da se to dešava godinama u Mađarskoj, Hrvatskoj, Italiji, Nemačkoj.
Desni politički diskurs u Srbiji, Evropi i svetu
Gledajući poslednje izbore za Evropski parlament, naš sagovornik ocenjuje da se nije desio najavljivani dramatični rast desničarskih stranaka, ali da ekstremne partije ipak imaju jaku bazu na lokalu. Desničarski populizam i svaljivanje krivice na migrante neki su od metoda za sve veću podršku desnim i ekstremno desnim partijama u Evropi. Međutim, on naglašava da je potrebno izgraditi politički odgovor na desnicu, i to brzo, ali temeljno.
„Globalni rat, koji SAD i mnoge evropske zemlje vode protiv muslimanskog sveta, što zbog kontrole nad naftom, što zbog geostrateških razloga, promenio je svet. Prvo smo imali globalni strah od terorizma, pa smo počeli da identifikujemo muslimane sa teroristima. Onda su počeli egzodusi iz Sirije, Avganistana, Pakistana i drugih zemalja ka Evropi. Desničarske stranke su iskoristile već postojeći strah i prebacile ga na sve migrante. To im je bio glavni adut. U Srbiji postoje te ultranacionalističke stranke, ideološki vezane za fašističku prošlost. To treba zabraniti zakonom“, navodi Pisarri.
Srbija se, prema rečima našeg sagovornika, po ovome ne razlikuje od susednih i većih evropskih zemalja, a prve korake u tom procesu vidi u rehabilitaciji dojučerašnjih ratnih zločinaca. Ipak, podvlači da grupe, poput ove u Nišu, koja se otvoreno poziva na Ljotića i Nedića, predstavljaju mali procenat društva.
„Veći problem predstavljaju velike političke stranke, intelektualci i institucije koje otvoreno tolerišu ili promovišu rehabilitaciju fašizma ili koriste fašističke metode za vladanje: zastrašivanja, kontrolu medija, privatizaciju institucija, demonizaciju opozicije“, pojašnjava Pisarri.
Povratak u nacističku budućnost?
Mnogi prave paralelu današnjih dešavanja sa uzdizanjem nacizma tridesetih godina, a Milovan Pisarri kaže da su upravo migranti sa Bliskog istoka u sličnoj situaciji kao Jevreji koji su iz Evrope bežali u Palestinu kada je nacional-socijalizam postao ideologija Nemačke:
„U oba slučaja često su kažnjavani oni koji su pružali pomoć. U oba slučaja svet je ostao prilično indiferentan i nije se bavio rešavanjem uzroka. Ta situacija vidljiva je naročito u romskoj populaciji, mada treba reći da je ona oduvek diskriminisana. Jučerašnja vest je da su u nekoj italijanskoj školi učitelji podelili romskoj deci formulare gde je trebalo da upišu svoje podatke i etničku pripadnost. A znamo, nažalost, da su u Slovačkoj, Mađarskoj i Ukrajini Romi žrtve pravih pogroma“.
Ipak, ne može se ostati slep pred činjenicom da je u dve antifašističke šetnje koje su bile reakcija na napad učestvovalo pedesetak ljudi. To su uglavnom bili pojedinci, medijski radnici i članovi civilnog sektora. Upravo su oni, prema mišljenju Pisarrija, jedini koji se bore, i to na dobar i efikasan način protiv pojava ekstremne desnice i fašizma u Srbiji.
„Jedino što bi dodatno morali da rade jeste da vrše pritisak na državne institucije kako bi i one preuzele odgovornost. Ako ne odgovore, onda vršenje pritiska mora uporno da se nastavi“, zaključuje istoričar Milovan Pisarri.
