„Ljudi često ne razumeju šta je to invaliditet, kako se takvim osobama pristupa, a često se i ’boje’ jer nisu imali prilike da se sa tim susretnu. Sem čudnih pogleda, ’neugodnih’ pitanja, i toga da mi neke stvari prosto nisu bile jednako dostupne bez pomoći drugih, nisam se suočavao sa ozbiljnijom diskriminacijom tokom školovanja“, kaže dvadesetsedmogodišnji master ekonomije Mladen Petković.
Skoro deset procenata stanovništva u Srbiji ima neku vrstu invaliditeta. Iako je zakonski okvir za dostojanstven život osoba sa invaliditetom zaokružen još 2011. godine, najveće primedbe predstavnika organizacija osoba sa invaliditetom odnose se na pristupačnost javnih institucija, i na arhitektonske barijere na ulicama. Samim tim krše se osnovna ljudska prava ove grupe ljudi.
Problemi mladih sa invaliditetom u Nišu
Vidljivost i prisutnost u svim sferama društva najveći je problem mladih osoba sa invaliditetom u Nišu. Potrebe mladih osoba sa invaliditetom, kako navodi Mladen Petković, ne razikuju se od potreba mladih bez invaliditeta, ali se one drugačije zadovoljavaju. Najveća razlika jeste pristupačnost. Niskopodni autobusi sa nefunkcionalnom rampom, nepristupačna zgrada Policijske uprave, nekih pošta i studentske poliklinike predstavljaju veliku prepreku ovim mladim ljudima. Sa druge strane, mnogi kafići i restorani, navodi Petković, imaju rampu, pa je lako samostalno ili uz pomoć drugih ući u njih.
Ipak, trenutno je veliki problem sa kojim se naš sagovornik suočava egzistencijalno pitanje – zapošljavanje:
„U medijima se stalno govori kako se na tome radi, kako nam je nezaposlenost nikad manja, kako ćemo u nekim pokazateljima prestići i najrazvijenije zemlje Evropske unije, a znam mnogo izuzetno stručnih i sposobnih osoba sa invaliditetom bez posla. Suština je u tome da ukoliko u biografiji stoji da neko ima problema sa kretanjem, ignorišu se sve ostale kvalifikacije, i sledi ono standardno: ‘…ali ovoga puta niste doblili posao, javićemo Vam se’“.
Više od hiljadu prijava za posao Petković je poslao otkako je diplomirao, a dobio je svega par odgovora u kojima mu se zahvaljuju i kažu da su našli podobnijeg kandidata. Kako navodi, pokušao je da iz radne biografije ukloni da je osoba sa invaliditetom, ali kada to nagovesti – dalja komunikacija sa tim firmama prestaje.
Rešenje vidi, pre svega, u specijalizovanim HR menadžerima, koji bi povezivali poslodavce sa potencijalnim kandidatima. Naravno, podvlači i da bi sve bilo drugačije kada bi se zakoni primenjivali.
Prilagoditi škole učenicima sa invaliditetom
Sa prvim problemima i preprekama, Petković se susreo na početku školovanja. U malom mestu u kome je živeo, zgrada škole nije bila prilagođena njegovom kretanju, a sami nastavnici nisu pokazivali dovoljno interesovanja da se oko toga dodatno angažuju.
Roterdam je prvi grad koji je potpuno prilagođen osobama sa invaliditetom.
„Srećom sam drugove iz razreda poznavao i ranije, tokom školovanja sam sa svima bio u odličnim odnosima, pa sam uz njihovu pomoć i pomoć porodice savladavao sve prepreke. U početku baš i nisu razumeli zašto ja sedim i ne radim sve što i oni, ali su predrasude nestale vrlo brzo“, kaže on.
U Ekonomskoj školi u Nišu pristup je bio olakšan, ali u samoj školi nisu postojali toaleti za učenike sa invaliditetom, a kabineti na drugom spratu bili su dostupni jedino stepenicama. Na sreću, njegovo odeljenje nije menjalo učionicu upravo zbog nedostupnosti.
„Ekonomski fakultet, kao i većina fakulteta u Nišu danas, prilagođen je u velikom stepenu. Uspeo sam da se izborim i nateram nadležne da naprave adekvatan toalet za osobe sa invaliditetom. Trajalo je godinu dana, ali sada postoji i funkcioniše. Mislim da svakako treba više ulagati u prilagođavanje obrazovnih institucija, što bi dovelo do toga da pravo na obrazovanje, koje imamo svi, i mi ’posebno sposobni’ možemo i praktično ostvariti“, podvlači Petković.
Probleme mladih sa invaliditetom može rešiti primena zakona, tvrdi naš sagovornik, ali je potrebna podrška nadležnih udruženjima i nevladinim organizacija koje se bave poboljšavanjem kvaliteta života osoba sa invaliditetom. Jedino na taj način, podvlači, mladi sa invaliditetom mogu biti vidljiviji, prisutniji i zastupljeniji i tako biti u mogućnosti da jednako zadovolje svoje potrebe.
