Kultura smrti, kao i kod svih naroda, postoji i među Romima. Romska kultura smrti je uglavnom prilagođavana običajima i navikama okružujućih naroda, ali ima i neke svoje karakteristike. Običaji se razlikuju u zavisnosti od toga da li Romi žive u selu ili gradu i kojoj verskoj grupi pripadaju.
Romolog Dragan Todorović kaže da Romi koji žive u gradu, uglavnom imaju svoja groblja i praktikuju rituale koji su u značajnoj meri slični kao i oni kod većinskog naroda, dok su osobenosti romske kulture smrti više vidljiviji u seoskim sredinama.
Kako se navodi u knjizi „Stari niški Romi“, autora Nenada Jašića, niško groblje na kome se sahranjuju Romi se nalazi na Crvenom Krstu, između železničke ložionice i niškog aerodroma i na njemu se nalaze grobovi sa spomenicima podignutim u zadnjih 100 godina. Sudeći prema sačuvanim spomenicima, tu su sahranjeni svi stari niški Romi, umrli tokom XX veka.
Niška romološka škola se kultom smrti kod Roma bavila još 1999. godine kada su na osnovu istraživanja u Nišu, Dimitrovgradu, Babušnici, Pirotu, objavili knjigu o romskoj kulturi smrti u jugoistočnoj Srbiji „Javor iznad glave“.
“Naslov ove knjige se odnosi na jedan konkretan slučaj. U Donjem Komernu, desio se jedan incident. Tadašnji stanovnici Donjeg Komerna nisu dozvolili da se na seoskom groblju sahrani dečak iz jedine romske porodice koja je tu živela. Umesto na groblje, on je bio sahranjen ispod jednog malog javora. Kako su godine i decenije prolazile to drvo je raslo i u trenutku kada smo mi istraživali o tom slučaju to je bio jedan impozantan javor koji je bio kao neki ogroman spomenik na tom mestu. Zato smo mi simbolično knjigu nazvali „Javor iznad glave“. Taj javor je zapravo bio nadgrobni spomenik tom romskom dečaku. Jedno ugledno novinarsko ime toga doba – Tihomir Stanić napisao je članak u NIN-u o predrasudama i stereotipima stanovnika Donjeg Komrena. To je zaista ostavilo negativnu sliku u javnosti o stanovnicima ovog sela. Mi smo pokušali da knjigom osvetlimo priču: da vidimo kakvi su odnosi između stanovnika Donjeg Komrena i Roma danas. Pokazalo se da su Romi na potpuno drugačiji način prihvaćeni i da nema tih animoziteta koji su obeležili taj slučaj iz prošlosti”, objašnjava Todorović.
Verovanja i običaji
Retko pominjanje pokojnikovog imena, obaveza ispunjavanja poslednje želje pokojnika ili amanet, verovanje u vampire, ispraćaj pokojnika muzikom – neke su od karakteristika romske kulture smrti.
Dragoljub Acković, direktor Muzeja romska kulture kaže da je Romima veoma važno da posete pokojnika pre nego što umre. „Svi njegovi iz porodice, iz komšiluka, prijatelji obavezno posete pokojnika. Možda je to ono verovanje da bi dobili oproštaj, a možda i nije. Ja mislim da je to jedan stari romski običaj da čovek koji hoće da ode na onaj svet želi da poslednji put vidi sve svoje sebi drage“.
Romolog Dragan Todorović kaže da je strogo poštovanje poslednje želje pokojnika ili amaneta jedna od tradicionalno romskih karakteristika kulta smrti. „Na amanet smo nailazili vrlo često i kod Srba, ali se tome ne piridaje naročito značaj koliko kod Roma. Prilikom istraživanja Niške romološke škole o kulturi smrt, imali smo priliku da nam Romi pričaju o najčudnijim željama koje su pokojnici ostavili, ali do kojih se vrlo drže. Gotovo da se bezpogovorno prihvataju i sprovode u stvarnosti. Na primer, da se peva i igra na sahrani, da se nešto uradi u porodici, da neko iz porodice nasledi neki komad nakita ili neki komad oružja, da se neko poštuje, čuva, pazi, neguje“.
Verovanje u to da se ljudi mogu povampiriti posle smrti takođe je jedna od karakteristika romske kulture smrti. Postoje brojne narodne priče o vampirima koje spadaju u red strašnih priča i pričaju ih noću, obično najstariji članovi domaćinstva ili se pričaju prilikom bdenja – čuvanja mrtvaca. „Na bdenjima se pričaju neke od tih strašnih priča ili se pričaju priče iz vremena pokojnikovog života. Te priče se verovatno pričaju da bi se manje obratila pažnja na san, jer ljudi bdiju celu noć, pa da ne bi zaspali. Postoje ljudi kojima je zadatak da pričaju priče na bdenjima“, kaže Acković.
Ono što je romolozima zanimljivo prilikom sahranjivanja kod Roma je običaj da se pokojnici na večni počinak ispraćaju muzikom. Obično se sviraju pesme koje je pokojnik voleo. Još jedan običaj koji su čestvo viđali na sahranama, a za koji nisu dobili valjano objašnjenje ima veze sa odlaskom Roma sa sahrane. „Vrlo često smo nailazili na situaciju da Romi, kad se završe svi pogrebni običaji, okreću leđa i odlaze sa groblja ne osvrćući se, a vrlo često brzim korakom, pa čak i trkom. Kad smo pitali ljude zašto to rade, oni su govorili da su im to tako rekli njihovi stari“, kaže romolog Dragan Todorović.
Verovanja o smrti (iz knjige „Stari niški Romi“):
-Ako neko kihne, dok je mrtvac u kući, to je loš znak, smatra se da će te godine još neko umreti iz kuće. Zato valja da ovaj odmah pocepa košulju na sebi kao utuk zloj kobi.
-Nokte nikad nemoj seći noću, jer ćeš se nakon smrti povampiriti. Ako to ipak učiniš, kada ih bacaš reci: “Oni mene neka traže, a ja njih ne”.
-Ako za kraći vremenski period umru dva bliska rođaka, u raku drugog položi lutku, ili zakolji pevca i baci ga u raku prilikom sahrane, da sprečiš treću smrt u familiji.
-Ako žena za života ne nosi minđuše, na onom svetu će morati da nosi teško kamenje vezano za uši.
-Ako su dvoje bliskih rođaka rođeni u istom mesecu, pa jedan od njih umre, neka živi rođak pođe za pogrebnom povorkom samo do mosta. Kada povorka pređe most on neka ostane sa druge strane obale. On ne ide na sahranu ovog rođaka, već ga ispraća samo do reke.
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Romanipe – Kultura, tradicija, jezik i religija Roma“ koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2018. godini.
