Mediji su važna karika u stvaranju, definisanju i modifikovanju rodnih uloga, i kako Aleksandra Stojilković sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu navodi, “mediji mogu da promene normativna očekivanja u pogledu toga kako bi se muškarac ili žena trebalo ponašati, koje su njihove dužnosti, obaveze, prava, stavovi, vrednosti i karakteristike, kakva bi trebalo da bude interakcija među polovima…”
Predstavnici oba pola, a ne samo žene, ističe Stojilković, su vrlo često predstavljeni na način koji podrazumeva tipične predstave muškosti i ženskosti, koji je u skaldu sa duboko ukorenjenim stavovima o ponašanjima koja idu uz polnu ulogu: “Muškost se povezuje sa snagom, agresivnošću, moći, teškim radom, a ženskost sa slabošću, krhkošću, zavisnošću.”
65,3% žena sa juga Srbije smatra da su stereotipi zasnovani na rodu česti su u srpskim medijima, dok isto smatra i 62,2% ispitanika, rezultati su istraživanja Media i reform centra Niš o mišljenjima građana o rodnoj ravnopravnosti.
Stojilković navodi da ovakve predstave štete i jednom i drugom polu, jer iako se na prvi pogled čini da tipična medijska slika favorizuje muškarca, ona to čini samo prividno. Stojilković ističe da se muškarcu zapravo, kroz postavljanje ideala muškosti, zabranjuje slabost i emotivnost:
“Čini mi se da je tako često izgovarana rečenica „dečaci ne plaču“ odgovorna za dobar deo preživljene patnje predstavnika „jačeg pola“. No, tipične predstave ženskosti nanose verovatno još više štete, jer ženu stavljaju u položaj submisivnosti i zavisnosti od muškarca. Ona je tu da udovolji muškarcu, da brine o njegovim potrebama. U skladu sa time su i najčešći stereotipi o ženama: Žena domaćica i Žena, objekat muške pažnje. Mi ženu u medijima najčešće vidimo upravo u ta dva konteksta: umazanu brašnom, čokoladom za kuvanje ili sa metlom, sa jedne strane; ili u seksi donjem vešu, kako predstavnicima muške populacije nudi najrazličitije proizvode, od piva, preko parfema, do skupih automobila, sa druge.”
Saglasna je i niška novinarka Jovana Đorđević, koja dodaje:
“Zaista vidim problem u predstavljanju žena u ograničenom broju uloga, odnosno u onim sadržajima koji eksplicitno određuju ulogu žene. To su recimo reklame za prašak, ili deteržent, ili nešto za pripremu jela, gde žene same, u prvom licu naglašavaju – od mene se očekuje da budem dobra domaćica, od mene se očekuje da budem dobra kuvarica… Takva društvena očekivanja su stereotipna, i kod nas jesu dominantna.”
Da su žene predstavljene kao objekti u reklamama smatra 61% ispitanica, međutim 37% muškaraca sa juga Srbije smatra da žene u reklamnim sadržajima uglavnom nisu predstavljene kao objekti, dok isto misli 21,5% žena.
Stojilković objašnjava da je teško boriti se sa stereotipima, upravo zbog njihove “duboke ukorenjenosti u sve nivoe kulturnog, jezičkog, porodičnog i vrednostnog postojanja zajednice”:
“Ne mogu da se oduprem utisku koji na mene ostavlja sasvim dobronamerno, a ipak na stereotipima utemeljeno, stvaranje predstave o uspešnoj ženi, koja je, da bi ostvarila uspeh, morala da se odrekne svoje ženstvenosti. Ona je, dakle, ambiciozna, nezavisna, sebi dovoljna; sa gnušanjem odbacije ljudsku slabost; odriče se, iako možda nerado, porodice i majčinstva, jer je karijera na prvom mestu. Paradoksalno, dakle, da bi pokazala da žene mogu biti ravnopravne sa muškarcima, ona počinje da liči na stereotipnu predstavu jednog od njih! Vrlo često, čak, nosi muško odelo!”
I zaključuje: “Težnja ka ravnopravnosti muškaraca i žena nije i ne sme da se razume kao takmičenje polova! Žena treba da ostane dosledna sebi i svojoj prirodi, a društvo mora da joj omogući uspeh u takvim okolnostima.“
Ženski glas se manje čuje
Žene se mnogo ređe u važnim temama i udarnim vestima i češće se pozivaju da govore o onom o čemu su svedočile nego o onome što znaju. Takođe u političkim temama koje dominiraju u medijima u Srbiji, žene čine samo 14% subjekata, dok u vestima o ‘poznatim ličnostima’, umetnosti i sportu one čine 44% svih subjekata. Takođe, ženski glas se najmanje čuje u vestima kao stav ekspertkinje (7%), što je ispod evropskog proseka koji iznosi 18%, razultati su istraživanja “Global medija monitoring”.
Jovana Đorđević ističe da, kada su lokalni mediji u pitanju, često postoje sagovornici koji se za mnoge teme sami nameću, kao i da su to u većini slučajeva muškarci, ali “daleko od toga da među novinarima postoji stav da su oni kompetentniji ili bolji sagovornici.”
Sa tim u vezi, Đorđević ističe da novinari i novinarke očekuju od žena da se i one same nametnu kao relevantne sagovornice, iako je “borba u startu neravnopravna”, ali da smatra i da je uloga društva da u tome pomogne.
43,3% ispitanika smatra da se muškarci ne pojavljuju češće u medijima u ulozi eksperta, dok isto misli i 20% anketiranih žena.
Pozitivni pomaci?
Kada je rodna ravnopravnost u pitanju, pozitivnih pomaka ima i u medijskoj sferi, a i u društvu uopšte, saglasne su sagovornice, imajući u vidu da su obrazovanje, ekonomija, politika, sport, samo neke od oblasti, koje su do pre nešto više od jednog veka bile rezervisane isključivo za muškarce. Ipak, Đorđević ističe da paralelan proces sveopšte tabloidizacija medija ima izuzetno negativne uticaje.
Radi pozitivnih promena, Stojilković podseća na preporuku Evropske komisije, a to je kreiranje tematske baze žena koje će biti intervjuisane kao eksperti od strane medijskih profesionalaca, a posebno u tradicionalno muškim profesijama.
Takođe, ističe i da “razumevanje, solidarnost i osetljivost ženskih novinara za ovu tematiku može da bude jako koristan mehanizam borbe protiv ženskih rodnih stereotipa, pa bi povećano učestvovanje žena u medijima dvostruko koristilo.”
Medijska pismenost – dekonstruisanje stereotipa
“Medijskim opismenjavanjem stiče se sposobnost za kritički odnos prema medijima. Samo medijski opismenjen čovek zna da medijska predstava nije neutralni “odraz” stvarnosti i “istina”, već da je to iskonstruisana slika kojom nam se sugeriše i neki stav o onome što je predstavljeno. On zna kako da svaku medijsku konstrukciju dekonstruiše, sagleda kao uslovnu istinu, to jest istinu nekog subjekta, nekog konteksta, nekog pogleda na svet, neke ideologije. Mediji masovne komunikacije imaju moć da simuliraju realno i da proizvedu utisak da nemaju ideološke pretenzije i interese”, navodi se u zborniku radova Žena u medijskom ogledalu.
Medijski sadržaj „Lepši i jači pol – glavni akteri stereotipne medijske scene“ deo je projekta “Glasno i jasno o (ne)ravnopravnosti polova”, podržanog od strane grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja od javnog interesa u 2017. godini.
1 Comment
Zanimljivo