Bivši predsednik Opštine Brus Milutin Jeličić Jutka prvostepeno je osuđen na tri meseca zatvora za krivično delo nedozvoljene polne radnje nad Marijom Lukić, epilog je dvogodišnjeg sudskog procesa. Iako je sve vreme bio pod velikom medijskom pažnjom, čini se da ovaj sudski proces, zbog trenutnih društvenih dešavanja u zemlji, na samom kraju nije dobio mesto u javnosti koje zaslužuje, s obzirom na to da se radi o prvoj presudi javnom funkcioneru za ovakvo delo.
Iako smatra da je kazna koju je Jutka dobio mala, Marija Lukić je za medije izjavila da je zadovoljna što je on proglašen krivim i što je stavljena tačka na ovaj slučaj. Sve vreme suđenja uz Mariju je bio veliki deo građana Srbije, uključujući i civilni sektor, pa se ova presuda smatra pobedom javnosti nad moćnicima. Tatjana Nikolić iz “Centra za devojke” u Nišu smatra da je odlično što je presuda doneta, jer su one, pošto su pratile sva ročišta, strepile zbog mogućnosti da se slučaj rasteže toliko, da na kraju ne dođe do završnice u korist Marije Lukić.
„Kazna je smešno i bezobrazno mala, ali su kod nas male sve kazne vezane za nasilje nad ženama, posebno za seksualno nasilje i gotovo nikada ne idu iznad minimalne. Predstoji nam velika borba da povećamo minimum tih kazni i da svako nasilje nad ženama ozbiljnije shvatimo i mi i država. Ipak, koliko god da je ova kazna mala, ona je potvrda da je ipak moguće doneti ovakvu presudu, a dobra je i kao praksa, zbog toga što je imala veliku medijsku pažnju, pa će uticati na svest ljudi“, smatra Nikolić.
Kako kaže, ovo je velika pobeda za sve žene i devojke, jer gotovo svaka doživi neku vrstu seksualnog uznemiravanja, a seksualno ucenjivanje verovatna svaka druga, što znači da je u pitanju polovina populacije čitave Srbije. Ovo je naročito bitno za sve žene koje se iz različitih razloga ne odlučju da prijave nasilje.
Tatjana Nikolić, Centar za devojke Niš; foto: MRCN
„Eto, neke od žena koje su zajedno sa Marijom doživele isto, morale su da se sele iz grada. Živimo u sredini prepunoj predrasuda i neophodno je menjanje svesti ljudi o tome da nasilje nije privatna stvar nego društveni problem i da muškarac apsolutno nema nikakvo pravo, bez obzira na situaciju, da vrši bilo kakav oblik nasilja nad ženom. Svojim stavom okolina često utiče na žene, devojke i devojčice tako da se one pokolebaju: ’Šta si uradila?’, ’Mora da si ga nečim izazvala’, odnosno prebacivanje krivice tera žene da se zaista osećaju krivim, a nisu krive, jer ne postoji opravdanje za nasilje i to je nešto što im stalno pričamo kada nam se jave“, objašnjava aktivistkinja iz „Centra za devojke“.
Ona smatra da žrtva seksualnog napada uvek mora da ima na umu da nije kriva i da nema čega da se stidi.
„Treba da se stidi mladić ili muškarac koji u autobusu uhvati devojku ili devojčicu za zadnjicu, a zapravo se stidi ona, jer smo takvo društvo. On treba da se stidi i on je nasilnik, a to da li je ona imala farmerke, helanke, suknju, haljinu ili kaput, potpuno je nebitno. Bitno je samo to da svi u autobusu, ali i šire shvate da je on nasilnik. Isto je i kada se to desi u školi, na ulici ili bilo gde drugde. Kada to budemo shvatili, biće mnogo prijava, kaznenih dela, sudskih epiloga, pa će se onda dosta toga i promeniti“, priča Nikolić i dodaje da je pored straha, nepoverenje u institucije takođe jedan od razloga za neprijavljivanje seksualnog nasilja nad ženama: „Zamislite kakva bi promena morala da usledi kada bi sve devojke i žene koje samo danas prežive seksualno nasilje, to prijavile? Ovaj slučaj sa Marijom Lukić je i zbog toga mnogo bitan“.
Tatjana Nikolić apeluje na sve žene da moraju da prijave svaku vrstu nasilja, jer ne postoji lakši i teži oblik ovog uznemiravanja, pošto će svaka sledeća situacija biti teža. Isti je slučaj i sa porodičnim i partnerskim nasiljem, kada se mora prijaviti prvi šamar, jer posle njega obavezno dolaze i drugi i treći i bivaju sve jači i češći.
„Ženama treba podrška i ohrabrenje sa svih strana, i iz medija i iz institucija, koje moraju da ih podsećaju da nisu krive za nasilje i da uvek zaslužuju bolje“.
U Srbiji je od početka ove godine, pa do 18. maja, Dana sećanja na žene žrtve nasilja, ubijeno šest žena u porodično partnerskom nasilju, prema evidenciji Mreže „Žene protiv nasilja“ i „Autonomnog ženskog centra“. Prošle godine ubijeno je njih 26, a u poslednje dve decenije više od 300 žena.
„Moramo da kažemo da je ubijeno najmanje toliko, jer je u pitanju broj žena za koje se iz medija saznalo. Ko zna koliko je onih za koje se nije saznalo? Ono što smo mi primetile, u periodu od aprila do jula javilo nam se tri puta više žena nego u istom periodu prošle godine, kako za razgovor, tako za pravnu ili psihološku pomoć“, ističe Tatjana Nikolić i dodaje da, kada je u pitanju nasilje nad ženama, brojke zapravo ne postoje, jer je mnogo žena koje to ne prijavljuju, a država ne vodi nikakvu statistiku o tome, čak ni onu vezanu za femicid.
