Dobrovoljno davanje krvi jedan je od najhumanijih gestova pojedinaca. Različiti su motivi koji podstiču ljude na ovaj čin, ali je želja da se pruži pomoć uvek prisutna.
„Kada sam počeo da radim, s obzirom na to da mi je posao rizičan i da svakog trenutka i meni može da zatreba krv, počeo sam da razmišljam o značaju ovakvog aktivizma, pa sam postao dobrovoljni davalac. Odazivam se svakom pozivu prilikom nestašice krvi i davao sam je, osim u Nišu, u još nekoliko gradova u Srbiji“, kaže na Međunarodni dan davalaca krvi 34-godišnji Milan Branković, koji je od svoje 19. godine do sada krv dao 25 puta.
Student Ilija Ilić počeo je da daje krv čim je postao punoletan jer je već tada, kaže, shvatio značaj ovog čina.
„Meni zaista nije teško da odem i dam krv, a nekome će to mnogo značiti, nekada i spasti život, ili povećati šansu za ozdravljenje. Pored toga, davanje krvi zdravo je i za davaoca, pa je korist dvostruka“.
Ilija ima 21 godinu i kaže da gotovo niko od njegovih vršnjaka ne daje dobrovoljno krv, uglavnom jer se plaše igle, ali i zato što uopšte ne razmišljaju o tome kao o prilici da učine nešto korisno za zajednicu.
„Nekako nemaju svest da treba pomoći drugim ljudima, i da njihovih 300–400 mililitara krvi njima ne znači ništa, a nekome bi značilo mnogo“, kaže Ilić i poručuje svojim vršnjacima, koje to zdravstveno ne ugrožava, da odvoje pola sata i daju krv: „Neće izgubiti ništa, a dobiće društvene poene i što je najbitnije – osećaće se odlično zbog toga što su uradili pravu stvar“.
Načelnik Službe za prikupljanje, testiranje i proizvodnju produkta od krvi dr Zoran Anđelković kaže da je svest građana o dobrovoljnom davanju uglavnom na zadovoljavajućem nivou, ali uvek treba apelovati, naročito na mlade, da je to čin najveće ljudskosti, etike i morala.
„Možemo da pričamo o mnogim razlozima, o humanim trenucima, zadovoljstvu koje čovek oseti kada zna da je za pet-deset minuta pomogao pacijentu. Mislim da je glavni razlog dobrovoljnog davalaštva krvi kod nas moralni čin i humanost, ništa drugo“.
