Ujedinjene nacije proglasile su 15. septembar Međunarodnim danom demokratije. Ako su globalna dešavanja nešto pokazala, to je da demokratija nije pobedila. Još.
Početkom godine britanski Ekonomist objavio je svoju godišnju studiju indeksa demokratičnosti u kojoj je istraživao stanje demokratije u 167 zemalja sveta. Srbija je po nivou demokratičnosti okarakterisana kao nepotpuna demokratija.
Ni stanje u okruženju nije mnogo bolje. Jedina zemlja sa primetno višim nivoom demokratičnosti je Slovenija.
Izjavu na temu demokratije, koju je za naš portal dao Dragan Dobrašinović, podstakao me je na razmišljanje: odakle meni ta ukorenjena ideja da demokratija preovladava u svetu, da je to poredak kome nezaustavljivo svi stremimo, odakle dolazi ta nada kad sve činjenice govore suprotno. Pa pre samo godinu dana sam na ulicama vikala dole diktatura, pre samo šest meseci počeo je bojkot opozicije Narodne skupštine, sada se već uveliko najavljuje bojkot predstojećih parlamentarnih izbora zbog nepoverenja u ispravnost i demokratičnost samog postupka, koji je jedan od osnovnih stubova demokratije.
Pogledajmo vesti iz sveta, centri za decu i migrante na južnoj granici SAD koji su nalik koncentracionim logorima, gušenje slobode izražavanja i okupljanja i dekriminalizacija nekih oblika porodičnog nasilja u Rusiji, masovni protesti i hapšenja demonstranata u Kini, činjenica da smo prošle nedelje slavili što je Saudijska Arabija konačno dozvolila ženama da putuju bez muževa, a nekoliko meseci pre toga što mogu da voze i posećuju pozorišta bez pratnje ili dozvole muškaraca…
Ekonomistov indeks pokazuje da je samo 12% država potpuno demokratsko, 39,2% su delimično demokratske, što je skupa 41,2%. Dakle, većinu čine nedemokratske države, i to autoritarne 31,7% i hibridne 23,4%.
To praktično znači da sam se nekako ušuškala u svoje bivstvovanje i greškom nadu u demokratiju u podsvesti zamenila verovanjem da je ona nama data, zdravo za gotovo, da će svakako doći. Sigurna sam da nisam jedina koja sebe laže ovako. Međutim, istina je da ništa neće samo doći, a ono što već imamo, dala nam je žustra borba za dostojanstvo onih koji su živeli i verovali pre nas.
Svi ti međunarodni akti o ljudskim pravima koje danas relativizujemo poganim tvitovima, i snishodljivim tonom kada uopšte izgovaramo reči „ljudska prava“ doneti su uglavnom nakon Drugog svetskog rata kao odgovor na stravične zločine protiv ljudskog dostojanstva kako bi se osnovne tekovine demokratije i očuvanje dostojanstva postavili kao standard na univerzalnom nivou. Pritom, podsetila bih, ljudska prava, budući da koren imaju u ljudskom dostojanstvu, nisu torta, pa da ako Romima damo parče, i migrantima, i svima koji nisu mi – većina, za nas neće ostati dovoljno. Naprotiv! Ljudska prava se deljenjem umnožavaju, što više ljudi ih može ostvariti, to će nam bolje biti svima kao zajednici. Ne postoje mi i oni, svi smo jedno pod nestajućim ozonskim omotačem.
Ipak, ne mogu reći da mi nije jasno kako je npr. tvit o tome da će prvog septembra deca nacionalnih manjina i migranata dobiti besplatne udžbenike „a šta ćeš ti, Srbine, dobiti“ toliko odjeknuo čak i među ljudima za koje znam da nemaju desničarskih afiniteta. Odgovor je jasan – siromaštvo. Siromaštvo je oduvek neprijatelj demokratije. Gladnog čoveka lako je nahuškati protiv drugog gladnog čoveka ako onaj ko hleb deli, kaže da tom drugom daje više. Paradoksalno, lakše ga je okrenuti protiv drugog gladnog jer ga smatra jednakijim sa sobom, nego protiv onoga ko im ne daje dovoljno hleba, a koga smatra vrednijim od sebe. Doduše, ako bismo da poverujemo premijerki, u Srbiji je skoro iskorenjeno siromaštvo, ali po supsaharsko-afričkim standardima. No, mi živimo u Evropi (geografski ako ne politički), gde se siromaštvo meri po dohotku i situacija je, nažalost, takva da Srbija u poređenju sa svim članicama EU ima najvišu stopu rizika od siromaštva i socijalne isključenosti i najviše nejednakosti.
Stoga, ono što imam da poručim danas, na Dan demokratije jeste – ne dajte se ušuškati. Borba za demokratiju, borba za dostojanstvo nije gotova.
