Jedna od okosnica politike Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bilo je ulaganje u privredu, pa je, kao i u svim zemljamatog društvenog uređenja, njen put bio zacrtan na razvoju industrije i građevinarstva. Raspadom države, promenom sistema, mnogo je industrijskih giganata propalo ili privatizovano, a od nekadašnjih velikih firmi ostali su samo materijali za muzejske postavke.
Građevinsko preduzeće Trudbenik iz Beograda sagradilo je samo u tom gradu više od deset hiljada stanova, međutim, tokom tranzicije je otišlo u stečaj, pa je privatizovano. Poslednji tragovi ovog preduzeća nalaze se u radničkoj koloniji, gde od nekadašnjih osam stotina danas živi tridesetak porodica bivših radnika Trudbenika.
U talasu privatizacije, niški gigant Elektronska industrija Niš nije zadržao svoje mesto na tržištu, a prostor ovog preduzeća (holdinga od 1991. godine) nastanile su privatne firme, koje su radio-uređaje, belu tehniku, televizore i čuvene elektronske cevi ostavile po strani zarad naprednih tehnologija, a u nekadašnjoj menzi, gde se u smeni hranilo i po nekoliko hiljada ljudi, otvoren je veliki restoran.
Dve naizgled slične sudbine zadesile su ova dva velika jugoslovenska preduzeća, a ono što je ostalo iza njih su dva, još uvek, neformalna muzeja.
Gradili tuđe krovove, ostaju bez svojeg
Dok postavka kojom bi se pokazao sjaj i dika grada elektronike čeka izgradnju Naučno-tehnološkog parka kod Elektronskog fakulteta u Nišu, „Radnički muzej Trudbenik“ čeka izvršitelje.
„Radnici koji su učestvovali u izgradnji Jugoslavije našli su se u situaciji da nemaju krov nad glavom i bore se da sačuvaju i ovo malo što im je ostalo – trošne kućice i barakice“, kaže Nemanja Pantović, aktivista Združene akcije Krov nad glavom i Kolektiva Radnički muzej Trudbenik.
Ideja o nastanku ovog muzeja rodila se tokom građanske neposlušnosti, odnosno sprečavanja privatnih izvršitelja da isele poslednje stanovnike radničke kolonije nakon prodaje preduzeća.
„Primarna namena ove postavke jeste podređena aktivizmu, politici u nekom smislu i ne beži od politike jer je povezana sa njom i po svojoj lokaciji i sadržini. Izložba je posvećena preduzeću Trudbenik koje je za svojih pedeset godina rada imalo uspone, a onda i vrtoglavi pad tokom privatizacije. Dakle, primarno tematizuje taj period koji je prethodio sadašnjoj situaciji“, navodi on.
Situaciju u kojoj se nalaze poslednji stanovnici radničke kolonije naš sagovornik opisuje kao strah i iščekivanje, a u prvim odbranama stanara krajem prošle godine i nastala ideja o muzeju.
„Ova izložba nastala je u žaru borbe, kada smo iščekivali izvršitelje i slušali priče od bivših radnika iz tog perioda na koji su ponosni. Shvatili smo da ima dosta materijala i građe za ovakav projekat, koji je i umetnički, ali i aktivistički. Izložba je pre svega posvećena mlađima kako bi se upoznali sa društveno-ekonomskim procesima ne samo u poslednjih tridesetak godina već i sa procesima koji su obeležili Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Tako bi se shvatio diskontinuitet između ta dva sistema“, pojašnjava Pantović.
Jedan od aktivista Združene akcije Ivan Zlatić napominje da je bitno da se pamti period nastajanja i razvoja privrede nekadašnje Jugoslavije, ali i period urušavanja i privatizacije:
„Taj period naše istorije prilično je zataškan jer mediji nisu naročito pratili dinamiku koja se dešavala od 2000. do 2015, kada je privatizacija i završena. Čini se da nije bilo borbe, pa smo mislili da je važno da se taj period zapamti i da skupimo što više građe za sadašnje i buduće istraživače kako bi bilo jasno da su se ljudi borili dosledno, uporno i solidarno, ali da su država i ideologija bile neuporedivo jače“.
Sjaj nekadašnjeg giganta na muzejskim policama
Bez bojazni za krov nad glavom, muzej u Nišu nastao je kao sećanje na nekadašnji razvoj i uspeh Elektronske industrije. Profesor sa Univerziteta Singidunum dr Bratislav Milovanović navodi da je u drugoj polovini dvadesetog veka Niš postao svetski prepoznatljiv brend sa vrhunskom tehnologijom:
„Prvih pedeset godina može na neki način da se uhvati kao celina. Zadnjih dvadeset godina je Elektronsku industriju zahvatio virus kojim su pogođeni i ostali privredni giganti širom Srbije. Ono što je bitno, ubeđen sam, jeste da se pojavljuje nova porodica malih i srednjih preduzeća, čime Niš postaje centar regiona u oblasti naprednih tehnologija“, dodaje on.
Predsednik Udruženja stvaralaca Niš „Car Konstantin“ profesor dr Novica Ranđelović navodi da je postavka prvi put predstavljena na niškom Forumu naprednih tehnologija i ponovljena na prošlogodišnjoj i ovogodišnjoj Noći muzeja, prvenstveno kako bi se pokazalo mlađima i turistima ono šta je Ei proizvodila.
„Kada se muzej preseli u Naučno-tehnološki park, pokazaćemo šire razmere proizvoda Elektronske industrije, kao i da su ti proizvodi bili vrhunski i velika konkurencija svetskim kompanijama. Tako bi se prikazao kontinuitet tada i sada, a istovremeno dao impuls novim tehnologijama“, pojašnjava on.
Sudbina muzeja određena?
U iščekivanju tog prostora za muzej Elektronske industrije, ad hoc muzej Trudbenik ispunio je svoju svrhu. Nemanja Pantović navodi da je priča o ovom preduzeću, radničkoj koloniji i situaciji sa izvršiteljima doprla do velikog broja ljudi, čak i do onih koji nisu bili zainteresovani za teme iseljenja i tranzicije.
„Te ljudeje ova tema privukla i pomogla da se postavi kao relevantna i bitna, pa očekujemo da će oni pomoći kada ponovo dođu izvršitelji. Nadam se da su shvatili da to nisu samo radnici nekog od hiljadu preduzeća, a da su ovo repovi tranzicije koje treba rešiti, već da su to ljudi koji su za svoj radni vek uspeli da doprinesu izgradnji društva“, zaključuje Pantović.
