Aktuelna studentska pobuna u Srbiji umnogome je podsetila na onu od pre tridesetak godina kada su mlade generacije marširale ulicama protiv režima Slobodana Miloševića. Borba za pravnu državu i tada i danas podrazumeva i borbu protiv medijske cenzure. Veran Matić (ANEM) objašnjava da su ulogu lokalnih medija koji su devedesetih bili nosioci objektivnog informisanja, između ostalog, danas preuzele i studentske platforme na društvenim mrežama. Novinarke iz Niša, Zorica Miladinović i Ivana Antović, navode da iako im se čini da se istorija ponavlja, te da od devedesetih živimo “dan mrmota”, moć studentskih profila jeste ogromna i značajna, ali da mladi razumeju i zašto su važni tradicionalni mediji – posebno RTS.
Sa početkom studentskih protesta krajem prošle godine, počeo je spin režimskih medija, potpomognut predstavnicima vlasti. Decenijska vladavina Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera bila je suočena sa novim momentima na društveno-političkoj sceni, te su i poruke koje je trebalo da diskredituju studentsku pobunu – varirale i menjale pravac.
Od “rulje”, “obojene revolucije”, “blokadne kuharice iz Hrvatske”, pa sve do toga da su studenti zloupotrebljeni od strane profesora, kao i stranih centara moći koji ih finansiraju – dijapazon opisa bio je širok. Smenjivali su se i pozivi na dijalog, ali i pretnje da će biti uništeni u celom svetu.
Kao po običaju, kod onih koji su bili najglasniji u širenju ovih poruka, a koji su samo prema pravnoj definiciji mediji, ali ne i profesionalnoj – izostajala je druga strana priče ili je prilika da se ona čuje bila retka.
Zatvorenost medija sa nacionalnom frekvencijom, kao i Javnog servisa, preusmerila je komunikaciju između studenata u blokadi i građana koji ih podržavaju na društvene mreže. Tako, gotovo svaka studentska grupa u okviru svog fakulteta ima svoj profil bar na jednoj društvenoj mreži. Godinu dana od njihovog kreiranja – neke broje više stotina hiljada pratilaca.
Niške novinarke Zorica Miladinović i Ivana Antović ističu da je moć ovih platformi danas značajna i
ogromna, posebno zato što su dosta brže u odnosu na tradicionalne medije.
Za munjevito širenje informacija dovoljan je mobilni telefon i klik, te su za njih takozvani tradicionalni mediji postali “prespori” i izašli iz mode. Nije retkost čuti od tih mladih ljudi da i ne gledaju TV ili nemaju televizor, te su takvi “nedostaci” za njih nova normalnost. Ipak, to ne znači da su objave na društvenim mrežama – medijske, a društvene mreže – mediji – kaže Miladinović.
Moć ovih naloga da mobiliše desetine hiljade građana i izvede ih na ulice gotovo u svakom trenutku postao je kapital kojim studenti u blokadi raspolažu duže od godinu dana. Tog “oružja” svesni su i oni koji blokade od samog početka pokušavaju da diskredituju. Zato i ne čudi da su se profili studenata u blokadi našli na meti koordinisanih sajber napada.
Smešno je pomisliti da se u tehnološkoj eri ma šta može sakriti, pa i to da bi studente obeshrabrilo obaranje naloga. Informacije su kao voda, ne mogu ni na koji način da budu zaustavljene, naročito ne u 21. veku. Stoga mi je neshvatljiv najnoviji režimski potez, tj. pokušaj zakucavanja algoritma fingiranom kupovinom pratilaca, samim tim i pokušaj gašenja zvaničnih studentskih naloga, potom i pravljenje lažnih studentskih profila – navodi Antović.
Većinska kontrola nad mejnstrim medijima, zatvorenost Javnog servisa, ali i proglašavanje profesionalnih novinara državnim neprijateljima, podsetila su na neka ne tako davna vremena – vremena apsolutne kontrole informacija i državne cenzure. Kao i tada, devedesetih godina prošlog veka za vreme vladavine Slobodana Miloševića, i danas tokom vladavine njegovog ministra informisanja, alternativni načini informisanja pronašli su svoj put.
Novinar i predsednik UO Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Veran Matić, kaže za mediareform.rs da studenti danas imaju jako dobre veštine komunikacije sa javnošću. To bi, objašnjava, mogli da postanu novi vodeći medijski kanali u budućnosti.
Nekada smo imali studentsku i omladinsku štampu koja je bila preteča nezavisnih medija i lokalnih medija i bilo bi sada jako dobro da bar u univerzitetskim centrima, u onima gde postoji novinarstvo, od Niša pa do Novog Sada, da se formiraju određene medijske inicijative. Mislim da bi to snažno doprinelo novoj medijskoj slici u Srbiji – ističe Matić.
Višedecnijska borba protiv cenzure
Matić objašnjava da su u trenucima apsolutne državne kontrole tokom devedesetih, objektivno informisanje preuzimali mali lokalni nezavisni mediji – čije je umrežavanje doprinelo da se prevaziđe zid cenzure.
Tih devedesetih godina mi smo imali po nekoliko sati dnevnog programa, gde su vesti koje su činile centralnu informativnu emisiju, pravljene od strane lokalnih partnera. Dakle, to su bila dopisništva koje su posle toga i emitovale te centralne zajedničke emisije i tako se prevazilazio problem malog dometa lokalnih medija. Dakle mi smo vrlo brzo došli do 50, 70, 80% Srbije i kada je centrala bila zabranjena, jer je napravljen mehanizam produkcije i distribucije koji je bio nezavisan od centrale – naglašava Matić.
Upoređujući situaciju sa današnjom, Matić dodaje da je danas neuporedivo lakše prenositi informacije. Umrežavanje lokalnih medija je tada zahtevalo postavljanje kabastih prijemnika “na vrh čuke”, dok je danas to moguće raditi iz svog stana.
Značajan broj informacija tokom aktuelnih studentskih protesta pojavio se prvo na društvenim mrežama. Studenti u blokadi su preko svojih profila obaveštavali javnost ne samo o protestnim akcijama, već i šta se dešava na njima. Tako je javnost za mnoge incidente saznala upravo tim putem. Brojna hapšenja i prebijanja demonstranata dokumentovana su putem ovih platformi.
Zorica Miladinović, novinarka Danasa, naglašava da iako postoje značajne razlike kada je u pitanju prenošenje infomacija tokom devedesetih i danas, neke stvari ostale su iste.
Tih devedesetih, takođe, studenti koji su protestovali želeli su da “menjaju svet”, i sarađivali sa opozicijom i drugim kritičarima vlasti, a njihove današnje kolege su fokusiranije, konkretnije i organizovanije, a opoziciju zaobilaze u širokom luku. Ali, i devedestih i danas mladi ljudi suštinski shvataju važnost tradicionalnih medija- nekada kao prioritetnih, a danas kao “alternativnih” sredstava informisanja. Posebno dobro razumeju ulogu RTS, koji je navodni javni servis, koji plaćaju svi građani Srbije, i morao bi da predstavlja “naše pravo da znamo sve”, a umesto toga se u velikoj meri bavi promocijom vlasti – ističe Miladinović.
Profesionalni mediji i novinari kao i tada, i danas dobijaju epitet “kvinsliških” od predstavnika vlasti i njihovih medijskih eskadrona. U isti koš gotovo uvek se svrstavaju svi protivnici režima, a od kraja prošle godine tu se nalaze i studenti u blokadi. Tako je i moguće povući brojne paralele između današnjih događaja i onih kroz koje je država prošla devedesetih godina prošlog veka.
Kriminal je devedesetih tek počeo da se legalizuje i – da, ubijani su novinari, ali čini mi se da jače cenzure od ove današnje nije bilo. Utoliko je veći značaj informativne simbioze. Ne postoji kantar na kojem može da se premeri da li novinari više pomažu studentima prenošenjem pravovremenih informacija ili studenti novinarima koji, samim tim što su u žiži događaja, imaju najveće blago našeg posla – istinu – kaže Antović.
Skoro 30 godina kasnjie – živimo li “dan mrmota”?
“Šta je sledeće Miloševiću” – pisalo je crvenim slovima ispod ilustracije ruku uhvaćenih lisicama na naslovnoj strani nedeljnika Evropljanin 19. oktobra 1998. godine. U autorskom tekstu koji tada potpisuju Slavko Ćuruvija i Aleksandar Tijanić, u jednom od retkih medija koji tih godina nije bio u službi propagande vlasti, autorski dvojac obavestio je tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića da je u Jugoslaviji izveden državni udar, budući da su njegovi saradnici usvojili protivustavnu Uredbu i uveli vanredno stanje.
Prvi akt ove grupe bila je zabrana Srbima da čuju, kažu i vide. Zabranjene su troje dnevne novine i jedna radio stanica, što se nikada u istoriji ove zemlje nije dogodilo. Uradili su to brutalno, patološki uživajući u demonstraciji sopstvene moći i nedodirljivosti – pisalo je u tekstu autorskog dvojca.
Zakon o javnom informisanju i medijima iz 1998. godine, koji je proistekao iz ove Uredbe, vremenom je stekao epitet “Šešeljev” – budući da je oslikavao radiklanu politiku prema svim novinarima i medijima koji nisu bili pod palicom režima. Tadašnji ministar tog resora, a sadašnji predsednik države Aleksandar Vučić, potpisao je ovaj Zakon, a na njegov predlog je i upućen Narodnoj skupštini.
Suština Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine bila je u apsurdno visokim kaznama za urednike i izdavače medija koje bi i u današnjim uslovima predstavljale nepremostivu prepreku. Svaka je iznosila, preračunato na sadašnji kurs, nekoliko stotina hiljada evra. Kazne je trebalo platiti u roku od 24 sata na osnovu presude prekršajnog suda, u suprotnom je pretila plenidba imovine – navodi Cenzolovka.
Gotovo 20 godina kasnije, potpisnik spornog Zakona iz 1998. godine, kaže da je to bio “jako glup Zakon”, uporno ponavljajući da su u Srbiji danas mediji slobodni. Ipak, brojni međunarodni i domaći izveštaji, kao i organizacije demantuju predsednika Vučića, dok su ga Reporteri bez granica uvrstili na listu “Predatora medijskih sloboda” za 2025. godinu – rame uz rame sa Vladimirom Putinom, Viktorom Orbanom i Aleksandrom
Lukašenkom.
Uverili smo se šta znači “preki sud” za medije, jer smo u vreme Vučićevog ministrovanja imali najrigidniji Zakon o informusanju koji je omogućavao hitne postupke i drakonske kazne pred prekršajnim sudovima za “neposlušne” medije, pa i kada objave najobičnije saopštenje, zbog čega smo jedva opstajali. Tada je bilo “normalno” da me, recimo, pozove takozvani četnički vojvoda iz Vukovara, oslobođenog do temelja, i uputi pretnje smrću – samo da se vrati. Danas su pretnje i pritisci na medije takođe veliki, ali “mirnidopskiji” i “prilagođeni vremenu”, šta god to značilo – kaže Miladinović
Novinarka Danasa navodi da se zbog brojih sličnosti sa situacijom iz prošlosti ponekad čini da u Srbiji “živimo dan mrmota”.
Da se istorija ponavlja, saglasna je i njena koleginica Antović i dodaje da je profesija novinarstva dodatno degradirana.
Obesmišljena je reč “istraživanje”, ali mi smo to zaista morali da radimo kako bismo došli do informacija. Jedino na šta nas je glavni urednik upozoravao bio je dokaz kojim ćemo da potkrepimo priču, jer se nikada nije znalo hoćemo li biti tuženi. Danas mi nije nikakav izazov da budem deo cirkusa kada, uprkos dokazima, svaki kriminalac može da me tuži za povredu “ugleda i časti” i možda čak dobije na sudu. Obesmišljeno je sve otkad vlada tabloidno novinarstvo. Zbog toga ovoga puta mora da se očisti temeljno, pre svega u medijima, jer smo dobrim delom mi krivci za ono šta se događa celom društvu – zaključuje Antović.
Izgledi da će se u Srbiji uskoro završiti “dan mrmota” trenutno nisu svetli. Stručnjaci upozoravaju da su poslednje dve godine jedne od najtežih za profesionalne novinare i medija tokom proteklih 25 godina. Takođe, treba podsetiti da Savet državnog regulatora za elektronske medija više od godinu dana nije konstituisan, a medijsko tržište “otrgnuto kontroli” sve češće ne mari ni za sopstvene zakone, te postaje utočište i onim medijima koji rade bez dozvole.
Povezane vesti
Savet za štampu: Nedopustivo objavljivanje uznemirujućih fotografija na naslovnim stranama 
Na jednoj strani koncert, na drugoj tišina – kako je Niš dočekao Novu godinu 
Mladi nedovoljno zastupljeni u medijima, pokrenuta peticija „Za sadržaje za mlade” 
Vlasnik nelegalne “Niš TV” nazvao novinare fašistima