Mladi koji se nisu ni rodili kada je “pao Sloba”, danas su studenti/kinje koji traže da više nikada nikome korupcija ne padne na glavu. Akteri nekadašnjih studentskih demonstracija, koje su tada krenule iz Niša, govore za Mediareform – da je skoro 30 godina kasnije jasno da otpor postoji i bez Otpora, a simbol stisnute pesnice danas je raširena krvava ruka. Nadaju se da će mehanizmi budnosti i pritiska na vlast nastaviti da žive i nakon protesta, uz podsećanje mladima da su akteri protiv kojih su se tada borili i verovali da su nestali iz političkog života, sada opet protiv studenata.
Pr
e gotovo 30 zima studenti su prvi put ustali, tog novembra 1996. zbog pokradenih izbora, a 2024. zbog pada nadstrešnice i ogoljene korupcije. Nove generacije studenata o nekadašnjim demonstracijama znaju samo priče, rodili su se tek posle 2000. godine.
O energiji nekadašnjih studentskih demonstracija koje su krenule iz Niša, ali i kako njihovo iskustvo mogu iskoristiti nove generacije, razgovarali smo sa onima koji su kao profesori i studenti pružili otpor tadašnjoj Miloševićevoj vlasti.
Profesor Nikola Božilović, inače sociolog kulture, bio je tada među njima i njegov utisak je da su studenti/kinje danas pokazali da otpor postoji i bez Otpora.
Devedesetih se Studentski pokret Otpor toliko omasovio da je prerastao u Narodni pokret istog imena. Njegov simbol bio je stisnuta pesnica, a danas je to raširena krvava ruka, koja takođe ima simbolički smisao. Zato sam napisao da otpor može postojati bez Otpora. Bitno je da otpora režimu ima i danas, da polagano postiže svoje ciljeve, pa može biti i bezimen. Današnji studenti nisu ništa manje inventivni, energični i duhoviti od njihovih kolega iz devedesetih. To vidimo iz njihovih transparenata, parola, pesama, duhovitih opaski i doskočica – ističe profesor Božilović.
Neke od poruka koje smo videli u Nišu su “Koliko krvi do promene”, “Korupcija ubija, a vi našu mladost”, “Mi učimo, vi odgovarate”, “Mi smo nečija deca, a ne vlasništvo države”, “Vreme je za promene” i u novogodišnjoj noći da “Nema Dočeka dok se pravda ne dočeka”.
Ko su nove generacije koje su nas “otreznile”?
Ovakve poruke nose generacije studenata/kinja, ali i srednjoškolaca/ki, o kojima se do nedavno uglavnom mislilo da su samo “na telefonima”. Pokazali su da su tu, pa i na ulici. Utisak je da su uspavane probudli, apolitičnima pokazali da “politika može i da ubije” i uspeli su da probude neku novu nadu ljudima.
Da smo zapravo ignorisali ko su novi mladi smatra filmski reditelj Vladimir Đorđević, koji je 1996. kao student učestvovao u niškim protestima. Bili smo, kaže, u strahu da su mladi postali samozaljubivi, narcisoidni i nezainteresovani za svoje društvo. Naseli smo na marketing društvenih medija i površne zabave, dodaje, koja nam je nudila jednu konstruisanu ideju o mladima, želeći da ih prikaže konzumentima, konformistima, karijeristima.
Otrežnjenje koje je studentski protest doneo je najlepša stvar koja se Srbiji desila u zadnjih nekoliko decenija. I to ne samo zbog jasnoće političkih zahteva, već zbog beskrajne osećajnosti koju studentkinje i studenti donose na ulice naših gradova. Njihov protest isprovociran je užasom i tragedijom i postao je veličanstveno dostojanstven iako sa jakim emotivnim nabojem – ističe Đorđević.
Njegov tada kolega student, koji je bio i jedan od inicijatora “niških demonstracija”, profesor Boban Arsenijević kaže da je protest tada u velikoj meri crpeo energiju iz verovanja da je dovoljno svrgnuti Miloševića da u zemlji zavlada potpuna demokratija. 
Zapad nas prigrli i da nastupi izobilje kao u nekoj Švajcarskoj ili Danskoj, a današnji protest se rađa iz iskustva kolonije, države koja trpi političku destabilzaciju i subordinaciju, i surovu ekonomsku eksploataciju sa svih strana. Stoga današnji protest ne čeka da iz EU ili SAD nastupi deus ex machina i donese im ono što traže – objašnjava Arsenijević.
Nove generacije ne pamte Slobodana Miloševića, jedino čega se zapravo sećaju je režim Srpske napredne stranke. Ipak, pad nadstrešnice, a ne aktuelne vlasti, njihov je osnovni motiv protesta u kome su više od mesec dana, a osnovni zahtev odgovornost.
Rade pravu stvar, treba li im dati da “vladaju”?
Arsenijević ističe da su neke od osnovnih razlika među gotovo tri decenije generacijske razlike između studenata – raspoloživost informacija, kulturna integrisanost u globalnu zajednicu i to što imaju pristup različitim iskustvima.
Iskustvu socijalističkog suverenog blago represivnog društva kakvo smo imali u SFRJ, i iskustvu kapitalističkog kolonizovanog društva solidnog stepena sloboda u strogo kontrolisanim okvirima. Raspoloživost informacija aktuelnim studentskim protestima omogućuje da prepoznaju jezgro problema u našem društvu, ali i da se naoružaju tuđim iskustvima i strategijama protesta – pojašnjava Arsenijević.
Utisak profesora Božilovića je da današnja mladež želi da bude autentična. Sličnosti koje primećuje su to što su i tada i danas studenti/kinje delovali samostalno i strpljivo čekali svoj trenutak.
Devedesetih su visokoškolci ustali protiv pokradenih izbora. Sadašnji studenti su iz meni nejasnih razloga “progutali” očitu i nezapamćenu izbornu krađu, ali im je za povod velike pobune poslužio tužan događaj pada novosadske nadstrešnice i pogibija 15 nedužnih ljudi. I jedan i drugi studentski protest imali su konkretan povod, ali su razlozi njihovih demonstracija ukorenjeni u dugogodišnjoj korupciji i kriminalu aktuelnih vlasti – ističe Božilović.
Napominje da ne treba samo od njih očekivati da promene vlast, što trenutno nije ni deo njihovih zahteva, jer podseća da se za slobodne i demokratske izbore moramo izboriti svi, kao što su morale prethodne generacije.
Studentski protesti danas imaju potencijal da budu jedan od važnijih političkih događaja, ne samo u regionu, nego i u Evropi – zaključuje.
Ni današnji studenti/kinje nemaju svog “vođu”, odluke donose zajedno na plenumima, a to bi mogla biti i nova srpska reč za demokratiju, jer su nas podsetili “šta to beše”, te su česti komentari da im treba dati i da “vladaju”.
Traže odgovornost uz ignorisanje predsednika
Profesor Božilović smatra da studenti “rade pravu stvar”, a ističe i da podržava njihove zahteve, kao i da s pravom ignorišu predsednika Republike, pokušavajući da animiraju one koji jesu nadležni da ih ispune.
Sa tim se slaže i Arsenijević, koji zaključuje i da nije važno ko, već da njihovi zahtevi zaista budu ispunjeni.
Oni znaju da niko, ni domaći politički subjekti, ni strani, ne deli sve njihove interese, i da zato dobitnu strategiju predstavlja usredsređivanje na institucije države, i potpuno ignorisanje političkih dimenzija, uključujući i načine da se do funkcionisanja institucija dođe. Ko god ostvario njihove zahteve – aktuelna vlast, prelazna vlada, neka druga vlast – nevažno je, ako su zahtevi ispunjeni – pojašnjava Arsenijević.
Na svakom protestu upravo to i potenciraju – da žele pravdu i slobodu i potpuno ispunjenje zahteva, iako ih predstavnici vlasti gotovo svakodnevno ubeđuju da su njihovi zahtevi već ispunjeni.
Đorđević ističe da je za njega, a veruje i za mnoge iz njegove generacije, ovo jedno obznanjenje novog lica i novih glasova Srbije. Kaže da su to mladi ljudi koji samouvereno, odlučno, argumentovano i sa ljubavlju prema ovom društvu i ovoj zemlji, traže drugačiji svet.
Spremnost sa kojom studenti danas traže odgovornost i insistiraju na institucijama i vlasti koju one mora da imaju i pravdi koju one mora da sprovode, to odbacivanje samovolje predsednika države, neodoljivo podseća na one demonstracije kojima sam pripadao pre trideset godina. Svakako, naši politički, naši ideološki zahtevi bili su drugačiji, u duhu vremena i promena koje su se morale desiti i koje, na koncu, možda i nisu u potpunosti zadovoljile nadanja mnogih studenata, radnika, seljaka – ističe Đorđević.
Od protesta još važniji njegovi rezultati
Iako nove generacije nemaju sećanja, može im biti korisno iskustvo i pouke onih koji su, kako kaže profesor Božilović, nakratko uspeli da demokratizuju društvo, ali su ga onda naivno prepustili istim ljudima koji su ga ponovo “unazadili i unakazili”.
Studenti su svojom energijom, erudicijom i imaginacijom dali infuziju umornim liderima str
anaka i pokreta i za sada to izgleda fenomenalno. Važno je i to da su studenti oslobodili straha i druge socijalne grupe, kao što su poljoprivrednici, nastavnici, pojedini zdravstveni, sportski i medijski radnici. Neka buka opet bude u modi jer podiže elan i uliva snagu. Naprednjaci vole tišinu jer rade po direktivi i diktatu jednog čoveka i jedne političke stranke. U sociologiji se zna kako se zove društvo koje radi po diktatu, a ne po volji njegovih građanki i građana – kaže Božilović.
Arsenijević takođe ističe da je važno dati im poverenje i prepoznati sjajnu stvar koju rade, ali da je još bitnije koliko će rezultati ovih protesta trajati.
Mislim da je važno da mislimo o tome kako da mehanizmi budnosti i pritiska na vlast, pritiska na funkcionisanje pravne države, nastave da žive i nakon ovih protesta, i kako na jednom opštijem nivou nastaviti razvoj političke svesti i političke kulture u zemlji. U tom pogledu, važno je da budemo svesni da ovi protesti nemaju samo lokalni, nacionalni značaj, već nose i kapacitet da razviju društvene i političke tehnologije kojima bismo se mogli suočiti i sa globalnom političkom, ekološkom i ekonomskom krizom – zaključuje Arsenijević.
Pouka ili makar opomena današnjim studentima/kinjama iz protesta devedesetih, zaključuje Đorđević, bila bi ta da su akteri protiv kojih su se borili tada i verovali da su nestali iz političkog života Srbije, danas ponovo na strani kontra studenata, a smatra da ništa od toga nije slučajno. 
Profesor Božilović zaključuje da su “novi borci za slobodu” danas izabrali u kakvom društvu žele da žive, kao i da je način njihove borbe za sada gandijevski, ali da su spremni na sva iskušenja.
Ovo je protest generacije koji nije kozmetički već sistemski – u pravnom, političkom, socijalnom i kulturnom smislu. Ništa ja tu ne bih menjao – zaključuje Božilović.
Njegov je apel profesorima da se u većem broju pridruže mladima uz poruku da “ne mogu izgubiti ništa sem svojih okova”. Smatra da je njihova uloga nekada bila mnogo vidljivija, da su bili brojniji, hrabriji i išli ukorak sa studentima/kinjama ulicama, bez obzira na zime koje su bile jako hladne.
Povezane vesti
Na jednoj strani koncert, na drugoj tišina – kako je Niš dočekao Novu godinu 
Junaci se vratili u Niš – Građani u suzama dočekali studente, uručili im i medalje 
Prosvetari na čelu protestne šetnje studenata i srednjoškolaca: Naša je moralna obaveza da vas podržimo 
Sve spremno za veliki protest 1. marta – studenti pripremili simboličan protestni program, a građani besplatan smeštaj