„Vreme poetskih oblika kao čvrstih i čistih konstrukcija je prošlo. Diskontinuirana moderna poezija, ukoliko neguje oblik, neguje ga kao privid i iluziju. O nekakvom vraćanju na staro nema ni govora. Klasični poetski oblici su vezani za linearno koje je, kako kaže Kasu, iščezlo iz našega života. Teorija kvanta i četvrta dimenzija kojom je izmeren sav nemir savremenog čoveka ne mogu biti zagovornici neke nove forme, čvrste i fiktivno neprikosnovene kao nekad. Kod mene se forma, oblik, melodija, celina ne javljaju kao nešto stvarno, već kao uspomena, sećanje, udaljenost, nostalgija“, izjavio je u jednom od svoji poslednjih intervjua, nekoliko meseci pred smrt pesnik Branko Miljković povodom dobijanja Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku poezije Vatra i ništa.
Iako danas neizbežan izbor omiljenog pesnika, Branko Miljković je status „princa poezije“ dobio tek nakon smrti. Asistentkinja na Departmanu za sprsku i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu Jelena Mladenović, Miljkovića naziva pesnikom po rođenju.
„Takva pesnička snaga koju je imao Miljković, to je nešto što je presedan samo po sebi. Da nije presedan, Miljković ne bi bio to što jeste“, pojašnjava ona.
Međutim, Branko Miljković je tu svoju pesničku snagu i poetski potencijal pokazao tek kada je završio gimnaziju u Nišu i preselio se zbog studiranja u Beograd. Jelena Mladenović napominje da Miljković u tom trenutku nije imao drugačiji oblik delovanja od odlaska u tadašnji epicentar književnosti, Beograd. Danas, navodi, to nije nužno.
„U Miljkovićevo vreme nije bilo načina da se prezentuje ono što se piše, što se stvara van tog centra dešavanja. Danas ne morate nužno u Beograd na pesnično veče, već putem lajv-striminga možete da pratite na svom računaru ili mobilnom telefonu. Mislim da su neuporedive civilizacijske tekovine i nije moguće porediti ondašnje i sadašnje vreme”, kaže i dodaje da i danas postoji primer da književnici odlaze tamo gde postoji širi izbor, više mogućnosti i načina da se o književnosti govori, piše i razmišlja.
Pesnička letargija u Nišu?
Da li u gradu u kome je rođen i deo života živeo veliki pesnik postoji neki njegov naslednik, naša sagovornica kaže da je to teško utvrditi. Ona navodi da ima dobrih pesnika, ali da je teško danas reći da li postoji ili će postojati pesnik koji će imati „takav uticaj na potonje pesničke generacije kao što je to imao Miljković“.
„Mora da postoji neki vremenski interval da sagledamo nečiji pesnički rad, pa da vidimo na koga je i kako uticao. Pitanje je da je Miljković ostao živ duže kako bismo njega tretirali, da li bi on i tad bio pesnik sa velikim “P”, princ poezije, da je pisao još. Kakvi bi bili njegovi kasniji uticaji, kakvi bi bili pesnički krugovi koji bi se širili oko njega – to ne možemo da znamo. Zato je i teško da se odredi gde je ko danas, da se odredi njegova vrednost u odnosu na Miljkovića”, pojašnjava Mladenović.
Još jedan epitet koji mnogi danas dodaju govoreći o Miljkoviću jeste da je on niški pesnik. Jelena Mladenović upozorava da Miljković, iako rođen u Nišu, nikada nije bio pesnik niške sredine.
„Miljković je prepoznao da za njegovu pesničku afirmaciju, pa čak i društveno-političku, bila potrebna drugačija sredina. Međutim, nije on jedini – u savremenom dobu imamo Zvonka Karanovića koji u Nišu nije našao tu vrstu kritičarske i čitalačke reakcije, kakvu je očekivao, pa je promenio kulturnu i književnu sredinu, otišao u epicentar književnih i kulturnih dešavanja. Naravno, epicentar ne mora da znači nužno i kvalitet, ali je Beograd mesto gde se slivaju svi književni tokovi i ljudi koji ih stvaraju”, navodi ona i dodaje da poezija ne trpi regionalizaciju, pa čak ni podele na nacionalne književnosti – postoji samo poezija na nekom jeziku.
Uprskos nepriznavanju podele na niške, srpske i jugoslovenske pesnike, književni život ipak može biti nazvan lokalno i regionalno. U Nišu, navodi Jelena Mladenović ima, pesničkih večeri i pesnika raznih generacija – od one Miljkovićeve, pa do današnjih mladih generacija. Ipak, napominje, u odnosu na Beograd ili Novi Sad, tih dešavanja ima daleko manje.
„Ovde su pesnici zatvoreniji i ne okupljaju se u družine koje bi bile voljne da poeziju javno čitaju. Ima takvih pokušaja, ali je taj život poprilično stihijski, nije organizovan i nije usmeren”, kaže Mladenović.
Neki pesnici koji žive u Nišu, ističe naša sagovornica, pišu poeziju koja se uklapa u poetičke tokove savremene poezije u Evropi i svetu. Međutim, bitnije od toga je pronaći, dodaje, autentični poetski izraz. Za ocenu i uspešnosti praćenja savremenih tokova i pronalaženju poetskog izraza, potrebno je vreme:
„Kada budemo sagledali pesničko stvaralaštvo za, recimo, pedesetak godina, tek tada ćemo videti dve-tri poetičke struje koje su jake i moći ćemo da ih imenujemo, pa i da svrstamo pesnike koji nikada jedni za druge nisu čuli ili one koje kada biste danas pitali da li imaju nešto zajedničko, oni bi negirali bilo šta zajedničko, kada biste ih danas pitali o tome“.
Letargija, bojazan i strah od javnog prezentovanja napisanog stanje je u kome se nalazi poezija u Nišu, navodi naša sagovornica i dodaje da uvek insistira na čitanjima poezije pred publikom, ali i nailazi na odgovore koji baš i ne objašnjavaju zašto se to ne događa.
„U Beogradu i Novom Sadu postoje takva javna čitanja mimo festivala koji se organizuju. To je ono što nedostaje Nišu kako bismo čuli kako ti mladi autori pišu. Bilo je prošle godine pesničko veče u Labeerintu koje su organizovali studenti. Ti mladi ljudi sasvim solidno pišu i možda se do tad nisu usudili ni da čitaju, a ni da šalju rukopise na objavljivanje. Postoje mladi ljudi koji pišu, ali ne nalaze mesto za afirmaciju. Nije mi jasno da li je zbog straha, neke vrste letargije ili lenjosti, ubeđenja da se odavde ništa ne može. Tako živi autorska poezija u Nišu“, ističe naša sagovornica.
Jelena Mladenović podseća da je poezija i nastala kao javni čin – govorila se pred grupom ljudi, pa je, ističe, ta neposredna komunikacija kada se izgovara pesma i te kako važna:
„Čini mi se da vraćanje sceničnosti u poeziji jeste dobro. S druge strane, postoje pesnici koji vole da ih vi čitate u svoja četiri zida i da ih doživite i vizuelno i auditativno. Ipak, važno je čitati poeziju i javno jer je to možda prilika da prikažemo doživljaj onoga što čitamo i da uputimo nekog drugog da nam se pridruži ili možda opovrgne“.
Poezija je sa druge uvek je pratila savremene tokove, a nije ostala ni imuna na uticaj interneta, savremenih tehnologija i društvenih mreža koje pomažu i promociji ove umetnosti. Ipak, na policama knjižara i na listama najpopularnijih knjiga u poslednjih nekoliko decenija – uglavnom su prozna dela. I pored dašnjeg užurbanog stila života, kada se teško odvaja vreme za čitanje, poezija i dalje nema primat.
„Verovatno zbog toga što kod onih čitalaca koji biraju prozu postoji uverenje da je poeziju teško čitati. To je nešto na šta sam naišla kao odgovor kod različitih populacija, od đačke, studentske, pa do ljudi koji čitaju iz hobija, ali ja nemam taj osećaj. Proza okupira na drugačiji način onoga ko je čita zbog pripovedačke forme. Poetski svet je, s druge strane, specifičan sam po sebi i ne pruža mogućnost identifikacije kao prozni“, objašnjava Jelena Mladenović.
Osveženje niškog pesničkog života
Svaka generacija studenta kojima predaje, kaže Jelena Mladenović, po nečemu je karakteristična. Prvi koji su odgovorili na njen izazov pomeranja sopstvenih granica, preispitivanja i gledanja dalje od njih jeste grupa studenata koja već dve godine nastupa pod imenom Trupa književna boemija.
„Trupa književna boemija se spontano okupila i dogovorila da ono što vole da čitaju – čitaju drugim ljudima. To je divan pomak, osveženje jer se onima koji žele da slušaju savremenu ili nešto stariju poeziju pruža mogućnost da izađu iz svojih domova i slušaju ono što vole, što su zaboravili ili što prvi put čuju. Njihova specifičnost je u tome što oni nisu pesnici, mada možda ima nekih koji pišu, ali oni prezentuju poeziju koja već postoji i to bez pretenzije da čitaju kao profesionalni glumci – oni čitaju književnost kako bi je čitali za sebe. Oni tu poeziju govore polustandardnim jezikom, dijalektom i pesma koju izgovaraju prođe jezičku metamorfozu u tom činu komunikacijske razmene sa slušaocima i tu je za mene vrednost njihove interpretacije stihova“, navodi naša sagovornica i ističe da su zanimljivi upravo kao vrsta prezentera poezije u Nišu.
Sadašnja četvrta godina Srbistike osnovala je grupu „Sinestezisti“. Oni za razliku od Trupe i govore svoju poeziju. Međutim, Mladenović navodi da ovo nisu usamljeni slučajevi.
„Zanimljivi su i studenti prve godine koji na pitanje zašto su upisali Srbistiku kažu zbog književnosti. Mogu da kažem, najavim, da ta generacija ima izuzetne mlade ljude koji ne samo da dobro čitaju književnost, već dobro i pišu. Te potencijale treba negovati i osnažiti ih“, zaključuje Jelena Mladenović.
Pročitajte još…
„Nemam ništa protiv čitanja dok prevlačim prstom po ekranu Kindla“
Izdavaštvo u Nišu – pitanje kulturne politike grada
Izazovi izdavaštva u Nišu
