Niški studenti imaju svoju Agoru. Na mestu gde se hiljade mladih inače okuplja svakog vikenda zbog druženja i zabave, na amfiteatru iznad koga poput bronzanih skulptura atinskog Antenora bdije spomenik najvećem umetniku Niša – Šabanu Bajramoviću, ovih dana mogu se videti mladi ljudi iz studentskog plenuma kako živo raspravljaju o političkim i društvenim pitanjima.
Njih najviše brine šta bi sa protestom koji su pokrenuli, kuda ga usmeriti i kako ovaj spontani izdanak neposredne demokratije pretvoriti u nešto živo, trajno i uticajno. Iako njihovi motivi, na prvi pogled, izgledaju lako razumljivi, nedoumice koje niški studenti imaju u vezi sa protestom izgledaju kao zadatak suviše kompleksan da bi mogao biti razrešen na ulici. Oni pak, odani ideji spontanosti, neposrednosti i direktnog, odbijaju jasnije isticanje vođstva protesta, negujući duh zajedništva i jednakosti učesnika. Njihovi zahtevi, možda upravo zbog toga, ostali su nedovoljno jasni i definisani. Njihova podrška zahtevima studenata Novog Sada i Beograda, tek je nejasna refleksija revolucionarnog plamena koji je zapaljen na severu zemlje. Kao da niška Agora ne može da objedini dovoljno zajedničkih ideja koje bi bile po meri i ukusu raznorodnog studentskog pokreta.
U mnoštvu zahteva i inicijativa koje se mogu pronaći u formi peticije na fejsbuk stranici protesta, pored već poznatih, ranije definisanih zahteva iz Novog Sada, niški studenti su ispisali listu svojih inicijativa i želja za društvenom reformom.
Neki od njih, poput onog o ukidanju „rijaliti“ programa ili onog o uvođenju komisije za kič i šund, više predstavljaju vrednosni otklon prema dominantnoj mejnstrim vrednosnoj matrici nego što su realni reformski zahtevi, dok neki drugi predlozi, poput onog o uvođenju zakonske obaveze izlaska na izbore, predloga da se iz Srbije „protera MMF“ ili onog da Srbija prekine pregovore za ulazak u EU, mogu iznenaditi radiklanim karakterom. Lista ovih zahteva preslikava stanje i raspoloženje uličnih protesta.
Tamo, iako ne u velikoj brojčanoj prevlasti u odnosu na broj nezainteresovanih kolega iz redova pred menzama, zajedno šetaju levi i desni, proevropski i antievropski, liberalni i konzervativni oponenti vladajuće srpske politike. Naslućena krađa glasova i nepristajanje na autoritarnu vlast Aleksandra Vučića, motiv su koji ih, za sada, drži okupljene na istom mestu i u stremljenju ka nejasnim ali pravičnim ciljevima. Trenutak u kome će lične ambicije i agende morati da se iznevere ili nametnu, čini se ne tako dalekim. Taj trenutak, može biti preloman za dalju sudbinu niškog studentskog protesta.
Činjenica da se u Nišu ne odlučuje baš ni o čemu, te da su protesti koje održavaju ništa više od manifestacije podrške saborcima iz Beograda i Novog Sada, može delovati destimulišuće na niške studente.
Tek bi definisani stavovi koji bi se direktno odnosili na društvene realnosti južne i istočne Srbije mogli doneti neophodnu autentičnost studentskom protestu u Nišu. Umesto jednoglasne podrške zahtevima za smenu čelnika RTS-a i RTV-a, zahtevi za formiranje regionalnih televizija javnog servisa, kao i zahtev za sprovođenje reformi na polju medijske pismenosti, pokazali bi da i „unutrašnjost“ poseduje političke i društvene specifičnosti za koje je spremna da se bori. Lista zahteva, koja bi u prvi plan isticala neophodnost decentralizacije i demetropolizacije državne uprave, kulture, zahtevi za izmeštanjem ministarstava iz Beograda i veće nadležnosti lokalnih samouprava, samo su neke od ideja koje bi mobilisale studente i građane južne i istočne Srbije, da bez obzira na političku ili ideološku opredeljenost, podrže proteste onih koji se bore za „našu stvar“.
U drugom slučaju, prevlast levih ili desnih ideja na protestima u Beogradu i Novom Sadu preneće se i na niški protest, i on će bez sumnje biti važna podrška kolegama sa severa Srbije. Hoće li uspeti da donese nešto od autentičnosti društvene realnosti juga Srbije, to je izazov koji preteći stoji pred niškim studentima u protestu.
