Srbija se u septembru 2006. godine entuzijastično pridružila listi više od 40 zemalja u kojima se emitovao rijaliti program Veliki brat, dok je iste godine Holandija, nakon šest uzastopnih sezona, prestala da ga prikazuje.
„Neke od spekulacija koje su se pojavile neposredno po početku emitovanja ovog serijala stajale su na pozicijama da je ovo bio jedan od prvih socijalnih eksperimenata na Balkanu čiji je cilj bio da otkrije profil idealnog i omiljenog lika, po merilima masovnog auditorijuma, koji je istovremeno bio i biračko telo na predsedničkim izborima 2008. godine“, navodi Mirjana Nikolić u tekstu Reality show – konstrukcija ili simulacija stvarnosti.
Više od decenije kasnije rijaliti format neodvojivi je deo televizijskog programa, i emituje se tokom cele godine, na kanalima sa nacionalnom frekfencijom. Mala je verovatnoća da će iko ko „lista“ domaće TV programe moći da ih zaobiđe.
Profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević u razgovoru za N1 ocenjuje da rijaliti programi nisu samo „progutali“ programski sadržaj nego su „progutali i televiziju kao medij“.
„Mislim da od informativnih medija u Srbiji nije ni kamen na kamenu ostao i da je tu destruktivnu ulogu, između ostalog, odigrala činjenica da su se rijaliti programi prelili na svu televiziju“, objašnajva Milivojević.
Mediji u Srbiji nisu ni pioniri, niti jedini u svetu koji imaju rijaliti programe, navodi novinarka Marija Vučić, međutim, ističe da je ono po čemu smo mi specifični zapravo „to što smo stvar doveli do krajnje konsekvence“.
„Bukvalno samo čekam da neko nekoga ubije. Već smo imali primer silovanja u rijaliti programima, imali smo svega i svačega, seks je u rijalitiju postao uobičajena stvar, i ne znam da li se iko više iznenađuje“, dodaje.
Problem rijaliti formata, kako se navodi se u istraživanju Rijaliti programi u Srbiji i „neprimereni sadržaj“, „upravo je nedostatak osmišljavanja i kontekstualizovanja određenih tema, neke vrste moralnog (poželjnog) razrešenja problematične situacije, gde bi najbanalniji primer bilo kažnjavanje neprimerenog ponašanja, odnosno nagrađivanje onoga što se smatra uklopljenim u željeni sistem vrednosti“.
Vučić ističe i da Regulatorno telo za elektronske medije, koje bi trebalo da kazni emitere kada emituju neprimereni sadržaj, „apsolutno ne reaguje“.
Prema pisanju Raskrikavanja, Regulatorno telo za elektronske medije, koje je pored ostalog ovlašćeno da štiti interes javnosti u elektronskim medijima i kažnjava emitere koji ne rade u skladu sa ovim interesom, u poslednjih godinu dana je izreklo tek jednu opomenu i dva upozorenja televizijama Pink i Happy, zbog toga što neprimerenim sadržajima krše Zakon o elektronskim medijima.
„Iako Regulator, osim izricanja ovih mera, može i da oduzima dozvole medijima, dosad najoštrija izrečena mera jeste 24-časovna zabrana emitovanja Parova na TV Happy aprila 2015. godine“, piše na sajtu Raskrikavanja.
Izradu multimedijalnih sadržaja za projekat Medijska pismenost – Stvarnost iza ekrana, koji realizuje Media i reform centar Niš, podržao je Grad Niš u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2018. godini.
Projekat je fokusiran na predstavljanje kako stavova mladih, tako i ekspertskih mišljenja o važnim temama koje se tiču medija i medijske pismenosti.
