Gde god da žive, Romi su svuda jedna od najugroženijih društvenih grupa. Kao narod koji nema državu maticu, često su na marginama političkog, kulturnog, društvenog, ekonomskog života. Zbog karakterističnog jezika i kulture koja se uvek razlikuje od kulture većinskog naroda, Romi nailaze na nerazumevanje, ali i netrpeljivost, diskriminaciju i narušavanje ljudskih prava.
Prema mišljenju Marije Demić, prve visokoobrazovane Romkinje u Srbiji, zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, za njene sunarodnike diskriminacija je deo svakodnevice.
„Pođimo od činjenice da kad uđu u prodavnicu da kupe nešto, prodavačica odmah kreće za njima i gleda da li će nešto da ukradu ili ne. Zatim je tu vređanje, omalovažavanje u Centru za socijalni rad, u Domu zdravlja, na svakom koraku. To je nešto sa čime su Romi naučili da žive, nisu ni svesni da je to diskriminacija. To je u celoj situaciji i najžalosnije“, kaže Demićeva.
Jedan od primera diskriminacije Roma u Nišu koji je izazvao najviše interesovanja medija jeste situacija u kojoj se pre nekoliko godina našla Lidija Usković, radnica JKP Mediana.
„Ušla sam u banku u žutoj uniformi, šefici je to zasmetalo i naredila je da me udalje iz ekspoziture. Ljudi su gledali, meni nije bilo prijatno, ali sam se izvinila i izašla. Međutim, moja koleginica je to stavila na internet, pa su ljudi videli i odreagovali. Snimali su me sa televizija, ljudi su mi slali poruke podrške, bunili se protiv diskriminacije, predlagali mi da tužim banku, ali ja to nisam učinila, jer je za mene uvreda kao ‘dobar dan‘“, seća se ona.
Upravo zbog ove odluke dobila je nagradu za toleranciju Skupštine grada Niša.
Marija Demić govori o jednom od najdrastičnijih primera rasne diskriminacije u našoj zemlji, sa kojim se ona srela kao aktivistkinja, a reč je o rasno motivisanom ubistvu iz 2013. godine:
„Momak od 17 godina prebio je nasmrt 14-godišnjeg dečaka romske nacionalnosti. Slučaj je dobio sudski epilog, ubistvo se dogodilo u Novom Bečeju, a ono što ostavlja gorak ukus u ustima jeste blaga kazna za momka koji je inače vođa lokalne skinheds grupe“.
Iako su nam Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN svima po rođenju garantovana ista ljudska prava, ma kog pola, vere, jezika, boje kože, nacionalnog ili etničkog porekla, državljanstva, prebivališta ili kog drugog statusa bili, Turkijan Redžepi, aktivista i producent, smatra da Romi uvek treba više da se dokazuju kako bi uspeli u životu.
„Kada se prijavimo za neki posao, ako poslodavac ima za kandidate Roma i neroma, mislim da bi pre prihvatio neroma, čak i kad bi Rom imao bolje kvalifikacije. Da sad odete da potražite stan, kada bi stanodavac video da ste Rom, sigurno ne biste dobili stan na izdavanje. To je nešto što će se mnogo teško promeniti“, poručuje Redžepi.
Još jedan od slučajeva na koji je javnost reagovala jeste i situacija u kojoj se našao mladi muzičar Iva Barčić, kog taksista nije hteo da odveze na određenu adresu u Beograd-mali.
„Zbog onoga što sam doživeo, počinjem da razmišljam vredi li boriti se za grad, za državu, za kulturu, ako sa druge strane doživljavam takve situacije“, kaže Barčić i dodaje da romska deca, koja su izložena diskriminaciji, imaju dva puta:
„Ili će dete izaći kao pobednik iz svega toga, ili će izgubiti samopouzdanje i postati povučeno, kao većina Roma. Romi se dele na one koji se prepuste, i na one koji se bore, gaze da promene nešto, da pokažu da nismo takav narod kakvim nas prikazuju. Mi smo sasvim normalni ljudi, kao i svi ostali, samo nismo imali mnogo prilika da se upoznamo sa drugima. I to je greška svih nas“, zaključuje on.
