Pre tri godine je u jednom niškom pabu odigrana prva Scena u trenu. Tu prvu predstavu pratilo je, kažu glumci ukupno 17 ljudi. Od toga 10 njihovih prijatelja i sedam slučajnih prolaznika. Tek nekoliko izvođenja kasnije njihova igranja bila su rasprodata do poslednjeg mesta, a interesovanje za ove igre improvizacije je sve veće.
U Nišu im je, kažu, takva scena i nedostajala – zato su i rešili da je sami stvore. O glumi, pozorištu, Nišu i tajnama Scene pričali smo sa delom ove zanimljive ekipe – Jelenom Stanković, Petrom Ščepihinom, Dušanom Ščepihinom i Davorinom Dinićem.
MRCN: Koja je tajna Scene u trenu, zbog čega vas publika voli? Da li ste, kada je sve počelo, to očekivali?
Jelena: Tajna Scene u trenu je seratonin, hormon sreće koji na našim predstavama proizvodimo u količinama dovoljnim da rešimo sve probleme ovog sveta smehom. Ovoliko samopuzdane odgovore nismo imali u pocetku, čak smo bili na ivici da odustanemo u više navrata.
Davorin: SUT je pored toga što predstavlja jedno celovečernje iskustvo, prilika da ljudi uživo prisustvuju stvaranju organskog humora. Sve što publika vidi stvara se tog trenutka pred njihovim očima. To ljudi umeju jako da cene i da u tome prepoznaju nepretencioznost onoga što mi radimo.
Iskustvo je obostrano jer, koliko smo mi spremni na to da pred živom publikom potpuno „fejlujemo“ (što je sastavni deo improvizacije), toliko je publika spremna da nam to oprosti. Na kraju humor nije glavna poenta improvizacije već njen dobrodošli nusprodukt, a čitav proces je takav da u njemu svi podjednako uživamo.
Foto: Davorin Dinić
Dušan: Moje mišljenje je da Scena u trenu postoji i pre nego što smo se mi zvanično sastali i formirali je. To je jedna energija i ludnica odnosa koja je samo počela da, umesto između dvoje ljudi, počne da funkcioniše između devetoro ljudi.
Kao u kvantnoj fizici gde imamo kvarkove koji čine jedan složeniji element tipa neutron, pa tako i nekoliko naših složenih licnosti čini Scenu u Trenu.
Petar: Opet bih se vratio na čuvenog komičara i jednog od tvoraca teatra improvizacije, Del Close. On je rekao da je istina smešna. Dakle, ono što je istinito jeste i smešno.
S obzirom da zaista sve nastaje u trenutku, ja mislim da je to tajni recept improvizacije i dobra podloga. Kada publika vidi kako se glumci trude da na licu mesta stvore scenu i da uživaju u tome, a da pritom nude razna rešenja i da publika uvek ima komentar u sebi: Kako su se setili toga? Svakako, mislim da je spontanost, iskrenost, radost igre, slušanje partnera i igranje za partnera kljuc improvizacije.
MRCN: Gde pronalazite inspiraciju za zadatke?
Petar: Ja kao moderator moram neskromno da zvučim, ali moj posao zaista nije nimalo lak. Inspiraciju za zadatke pronalazim u svakodnevnim situacijama. Dok šetam, pijem kafu, izlazim u grad, igram druge predstave… Jednostavno, meni je mozak tako namešten da u svakom trentuku radim u službi improvizacije i zadataka koje treba da pripremim ekipi.
MRCN: Da li to što se i privatno družite olakšava ili otežava Scenu?
Jelena: Mi smo jedna disfunkcionalna, preterano zavisna jedna od drugih porodica. To olakšava, jer smo došli dotle da jedni drugima završavamo rečenice. Ipak, ume da bude i mana zbog previše internih šala ili fora koje publika ne razume, naravno… Mene inspiriše sam momenat dok igramo predstavu. Ta energija u datom trenutku je do te mere snažna da milion ideja dolazi odjednom.
Dušan: Tajna Scene u trenu su odlični privatni odnosi ljudi koji čine Scenu u trenu. Mi nismo kao neka velika porodica, mi to zaista i jesmo. Ukoliko vam se sviđa neko iz Scene u trenu znajte da ćete biti u vezi i sa ostalima. Ta naša bliskost dovodi do poboljšanja igre, gde bukvalno znamo ko kako razmišlja i šta treba očekivati od partnera. Sva ta energija se automatski prebacuje na publiku i dok igramo predstavu publika postaje deo Scene u trenu. Mislim da nas zato baš toliko vole. Iskreno ja nisam očekivao ovakav “rezultat” našeg rada. Bilo je ljudi koji su dolazili iz Beograda i Novog Sada i uklapali termine dolaska samo da gledaju Scenu u trenu.
Davorin: Privatno druženje svakako olakšava to što radimo na sceni. Izuzetno se dobro poznajemo i znamo šta možemo da očekujemo na jednom osnovnom nivou što opet ostavlja puno prostora da i dalje jedni druge iznenađujemo. Mi uživamo u međusobnoj scenskoj igri jednako koliko publika uživa gledajući nas.
MRCN: Kod ovakve vrste teatra zanimljivo je to što zapravo ne čekate da publika dođe do vas, već vi dolazite do publike. Takođe, interaktivno je jer publika i sama učestvuje i kreira predstavu. Da li mislite da je to bilo jedno osveženje za Nišlije?
Dušan: – Mislim da publika i dalje dolazi kod nas, jer dolaze tamo gde mi igramo. Za sada je to Labeerint i Pozorište lutaka Nis. Publika svojim sugestijama pored našeg moderatora, preuzima ulogu reditelja, a mi ostajemo izvođači glumačkih radova i trudimo se da odigramo sve što nam zadaju. Smatram da je ovo veliko osveženje za Nišlije, kao i ljude koji dolaze sa strane.
Petar : Mislim da jeste svakako osveženje za Nišlije, jer čini mi se da u svakom trenutku, bilo gde, dođe do takozvane ušuškanosti što kod publike, što kod i samih glumaca, pevača, umetnika generalno. Ja uvek težim ka novim stvarima i uvek sam zagovornik toga da je potrebno probati različite stvari i biti kreativan. Ne možes nikada da znaš da li ćeš uspeti ili ne, ako ne probaš.
Pab ‘’Labirint’’ je čarobno mesto, jer upravo se stvara jedna intimna i srdačna atmosfera. Publika ima prilike da sedi za stolovima (koji su rezervisani 10 dana pre samog izvođenja) pije piće i uživa u predstavi. Zbog same interakcije, publika takođe sa mnom učestvuje u kreiranju određenih scena. Samim tim to je prava prilika za sve one koji smatraju da su kreativni da ponude razne ideje za određene igre.
MRCN: Šta mislite, da li ima dovoljno mesta i sadržaja gde mladi u Nišu mogu da provedu svoje slobodno vreme?
Jelena : Mislim da je to jako subjektivno i zavisi od ličnih interesovanja. Verujem da svako može sebi da organizuje slobodno vreme u potpunosti. E sad, koliko ima kvalitetnog sadržaja? Ne dovoljno.
Davorin: Sad ima. Samo nema mesta. Rezervišite na vreme ljudiiiii!
MRCN: Šta nedostaje vama? Da li ste ono što vam nedostaje zapravo sami napravili teatrom improvizacije?
Dušan: Nema dovoljno prostora za mlade glumce. Ali nije ni do “prostora”, nešto je i do mladih glumaca koji su bez ambicija. Pozorištem možete da se bavite bilo gde i bilo kako. Ne treba vam ni sala ni scena (mi igramo na sceni od 2 kvadrata). Treba se pokrenuti nekako i raditi nešto kako bi vas neko video, samo postojanje nije dovoljno. Svakako bi bilo lepo da Niš dobije alternativnu pozorišnu scenu, to je možda rešenje.
Petar: Mislim da se polako otvaraju vrata i šanse za mlade glumce i to me jako raduje. Nove generacije dolaze, što je prirodno. Samim tim treba tim generacijama dati šansu da se pokazu i ispolje svoju kreativnost i maštu na najbolji mogući način, odnosno da pokažu za sta su se školovali.
Jednostavno, ta razmena energije koju mi imamo, to konstantno bodrenje, ohrabrivanje i podrška je nešto što čini našu Scenu, ako smem da kazem uspešnom. Ja sam presrećan zbog toga i veoma zahvalan univerzumu što je to baš tako, sa tim ljudima koji čine SUT.
MRCN: Kada očekujemo sledeću Scenu? Koji su planovi za leto?
Davorin: Nema protekcije! Moraš da nas zapratiš na mrežama i čekaš zvaničnu objavu! Na leto, kao i do sada, planiramo neki tim bilding negde na nekoj planini. Negde gde možemo na miru da budemo ono što jesmo- jedna složna a disfunkcionalna porodica koja se beskrajno voli.
