Od preko 1500 medijskih objava mesečno koje se tiču žrtava kriminala, samo mali deo njih ima aktivistički pristup ili pruža podršku žrtvi. U najvećem broju objava žrtve su predstavljane kao objekti, o njima se piše na senzacionalistički način, a fokus je u najvećem broju slučajeva na počiniocu. Kako kaže medijski stručnjak Bojana Lekić, neophodno je podići svest javnosti o tome šta je podrška žrtvama, ko na nju ima pravo i ko je pruža, jer se u ovakvim slučajevima radi i o spašavanju života.
„Preko 50 posto medijskih objava o žrtvama kriminala, nekada čak i 70, jeste takozvana crna hronika, bez obzira da li reč o policijskoj ili sudskoj hronici. Ja bih te objave nazvala institucionalnom faktografijom, iako mnogo novinara smatra da su objavili vest. Pored toga, ti tekstovi su najčešće pasivno preuzeti sa sajtova sudova ili policije, ili ih je preuzela agencija, a mediji su je preneli na isti takav način. Po mom sudu, angažman novinara je ravan nuli, odnosno proaktivnost ne postoji“.
Druga karakteristika ovakvih objava su skandalozni naslovi, koji stoje iznad pasivno prenetih vesti.
„To najčešće nije novinarska kreativnost, nego kreativnost urednika. Novinarima bih ipak preporučila da vode računa o svom delu, i da odreaguju na neprofesionalnu obradu njihovog rada“, kaže Lekić i dodaje da je u stvari najmanje medijskih objava koje se zaista bave žrtvama nasilja, a i kada ih ima, uglavnom su to prenošenja konferencija za štampu nevladinih organizacija koje su aktivne na ovom planu.
„Ovo dosta govori o stanju u medijima. Urušavanje novinarske profesije dešava se globalno u svim sektorima, pa i ovom. Razlog je i ekonomsko stanje medija, gde oni najčešće imaju mali broj novinara, pa se tu radi copy-paste novinarstvo. Novniari se žale i na nedovoljnu otvorenost institucija, pa i onda kada nešto znaju o određenoj temi, nailaze na zatvorena vrata. Nekada su ljudi u institucijama voljni da sarađuju, to je dosta promenjeno u poslednje vreme, ali postoje birokratske barijere kojih nikako da se oslobodimo kako bi se insitiucije otvorile ka javnosti. Novinari moraju da poznaju oblast, da budu proaktivni, da pišu autorske tekstove, ali da posvećuju pažnju žrtvi. Ako i sve to ne urade, dovoljno je da objave brojeve podrške ili link ka mestu na kome će ljudi moći da pronađu informaciju koja im je potrebna“.
Kako kaže Lekić, štetu žrtvama najviše nanose novinari koji se bave takozvanom crnom hronikom i to rade iz elementarnog neznanja. Cilj je uglavnom šokirati, i tu profesija i moral padaju pred interesom tržišta. Zbog toga je neophodna edukacija novinara iz ove oblasti.
„Problem je što na obuke dolaze kvalitetni novinari, a oni čije primere analiziramo kao loše, nikada ne dolaze. Ne zato što ne bi želeli, već zato što je to odluka uredništva, a često i vlasništva. Trebalo bi da se, i ja ću se zalagati za to, vlasnici medija, pa makar i oni oficijalni, nateraju da dođu na seminare, ili makar na suočavanje sa podacima koji govore o rezultatima takve vrste izveštavanja“, kaže Lekić, koja medijske radionice drži u okviru projekta „Podrška žrtvama i svedocima krivičnih dela u Srbiji“.
Prema podacima ASTRE (organizacija posvećena iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima), zvanično se godišnje identifikuje oko 100 žrtava kriminala, ali smatra se da je stvaran broj verovatno i do pet puta veći. Više od 30 posto žrtava su deca, a u 90 posto slučajeva vrbuju se putem interneta, i to preko društvenih mreža ili oglasa za posao.
