Dodajte Media Reform u omiljeni Google izvor
Autor: Milivoje Jovanović, ENECA
Socijalno preduzeće nije humanitarna organizacija. Ono prodaje, zapošljava, plaća račune i mora da opstane na tržištu. Razlika je u tome što njegov uspeh ne meri samo profit, već i broj ljudi kojima je pružilo novu šansu.
Kada pomenemo socijalno preduzetništvo, često nailazimo na dva pitanja.
Prvo je: šta je to uopšte?
Drugo je: zašto bi Grad trebalo time da se bavi?
Odgovor na prvo pitanje je lakši nego što zvuči.
Socijalno preduzeće jeste preduzeće.
Prodaje proizvod ili uslugu. Ima troškove. Mora da zaradi. Mora da pronađe kupce.
Ali istovremeno ima i društvenu misiju.
To može biti zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Roma, dugoročno nezaposlenih, mladih koji teško dolaze do prvog posla ili drugih ljudi kojima je ulazak na tržište rada mnogo teži nego prosečnom građaninu.
I tu dolazimo do drugog pitanja.
Zašto je to važno za Niš?
Ne mora svaka pomoć zauvek da ostane pomoć
Grad Niš izdvaja značajna sredstva za socijalnu zaštitu i aktivne mere zapošljavanja.
Prema podacima korišćenim u našoj analizi, budžet za socijalnu zaštitu u 2024. bio je oko 2,34 milijarde dinara, dok je za aktivne mere zapošljavanja kroz period 2024-2026 predviđeno više od 142 miliona dinara.
To su važne mere i velikom broju ljudi su neophodne.
Ali postoji i druga mogućnost.
Da deo ljudi koji danas primaju podršku, kada je to moguće, dobije priliku da uđe u svet rada.
Ne samo zbog prihoda.
Rad znači i rutinu, kontakt sa drugim ljudima, osećaj pripadnosti, samostalnost i dostojanstvo.
Upravo tu socijalna preduzeća mogu imati posebnu ulogu.
Kada sistem ne zna gde da vas smesti
Problem je što se socijalna preduzeća često nalaze između više sistema.
Za privredu su ponekad previše „socijalna“.
Za socijalnu zaštitu su previše „poslovna“.
Za klasične donatorske programe su previše tržišno orijentisana.
A na tržištu konkurišu sa kompanijama kojima zapošljavanje osoba iz ranjivih grupa nije deo poslovne misije.
Tokom konsultacija čuli smo vrlo konkretne probleme.
Organizacija koja registruje privrednu delatnost može se naći u situaciji da više ne ispunjava uslove za određenu vrstu podrške.
Porodice osoba sa invaliditetom ponekad strahuju da će zapošljavanje člana porodice automatski ugroziti neko socijalno pravo.
Neka socijalna preduzeća posluju u prostorima koje imaju samo na kratak rok, što im otežava dugoročno planiranje i konkurisanje za druga sredstva.
To nisu teorijska pitanja.
To su problemi koji mogu odlučiti da li će firma opstati.
Ne samo subvencija, dajte im tržište
U predlogu javne politike zato smo preporučili nekoliko praktičnih rešenja.
Jedno je formiranje kontakt tačke za socijalno preduzetništvo u okviru lokalnog sistema.
Dakle, mesto gde ljudi mogu da dobiju pomoć u vezi sa registracijom, propisima, licencama, finansiranjem i povezivanjem sa institucijama.
Predložena je i besplatna pravna i mentorska podrška, kao i poseban pristup finansijskim instrumentima i poslovnom prostoru.
Ali možda najvažnija ideja jeste tržišna.
Grad svake godine kupuje veliki broj proizvoda i usluga.
Održavanje zelenih površina. Ketering. Različit materijal. Usluge održavanja. Proizvode za potrebe javnih ustanova.
Pod zakonom predviđenim uslovima, deo javnih nabavki može biti otvoren tako da socijalna preduzeća dobiju realnu priliku da postanu dobavljači.
Tada više ne govorimo samo o pomoći.
Govorimo o poslu.
A to je ključna razlika.
Jednokratna subvencija traje dok se ne potroši.
Kupac koji redovno naručuje proizvod ili uslugu omogućava preduzeću da planira, zapošljava i raste.
Ne gledati čoveka samo kroz problem koji ima
Socijalno preduzetništvo neće rešiti sve probleme socijalne zaštite.
Niti svaka osoba iz ranjive grupe može ili treba da bude uključena u ovaj model.
Ali za nekoga može biti presudno.
Možda je najvažnija promena zapravo u tome kako posmatramo ljude.
Osobu sa invaliditetom možemo videti samo kao korisnika neke usluge.
Ili kao radnika koji poseduje određeno znanje i sposobnost.
Dugoročno nezaposlenu osobu možemo posmatrati kao statistiku.
Ili kao nekoga kome treba drugačiji put nazad do tržišta rada.
Socijalno preduzetništvo počinje upravo tim drugim pogledom, pitanjem šta čovek može da uradi, a ne samo kakvu pomoć mu treba pružiti.
Tekst je nastao u okviru projekta „Glas zajednice za preduzetništvo: Kreiranje održivih politika u Nišu“, koji ENECA realizuje u okviru projekta „Vidimo se u EU“. Projekat je usmeren na uključivanje preduzetnika, civilnog društva i lokalnih aktera u kreiranje javnih politika u oblasti preduzetništva i socijalnog preduzetništva.
