Izvor: Vreme
„Boriću se da starateljstvo ne dobije sestra ubice, koja je rekla da joj je krivo što sama nije ubila moju Olgu“. Ovako je za „Blic“ 2017. godine govorila Ljiljana Antić koja se borila za svoje unuke nakon što je njena ćerka ubijena od strane svog supružnika. Sedam godina kasnije, u Srbiji se desilo više od 200 femicida, podaci su Autonomnog ženskog centra (AŽC). Femicid u Srbiji i dalje nije posebno krivično delo, a o deci žrtava femicida nema statistike. Sagovornica iz Centra za socijalni rad istakla je da se deca žrtava femicida vode kao „deca bez roditeljskog staranja“.
U Srbiji je, prema podacima FemPlatza, počinjeno deset femicida od početka 2024. godine. Većina femicida, prema pisanju medija, desila su se u Vojvodini, te je izostala reakcija pokrajinskih institucija.
Prema istraživanju Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) u Srbiji se desilo više od 300 femicida za 10 godina. Istraživanje je obuhvatilo 117 slučajeva femicida koji su procesuirani pred sudom. Femicid je u krivičnom postupku u manje od polovine slučajeva kvalifikovan kao krivično delo teško ubistvo, dok se u ostalim slučajevima, kako piše CINS, pretežno radi o krivičnom delu ubistva ili nasilja u porodici sa smrtnom posledicom, za šta je zaprećena niža kazna.
Međutim, femicid, kao rodno zasnovano ubistvo učinjeno prema ženama, ostaje „nevidljivo“ u kontekstu porodičnih odnosa i posledica koje ostavlja po decu čije su majke žrtve femicida.
Ministarstva nemaju podatke
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nema podatke o deci žrtava femicida. Sem ovog ministarstva, ni Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju nema statističke podatke. Podatke nema ni Republički zavod za socijalnu zaštitu. Ono što ima ovaj zavod jeste broj žrtava nasilja u porodici.
Autonomni ženski centar objavio je publikaciju „Položaj i prava dece čije su majke žrtve femicida“ u kome navode da deca, kao svedoci porodičnog nasilja, često nisu prepoznata kao žrtve nasilja.
„To znači da izloženost deteta porodičnom nasilju izvršenom prema njemu bliskim licima i dalje nije prepoznato ni sankcionisano kao poseban oblik nasilja. Nedostaci u postojećem normativnom okviru u pogledu opšteg položaja i zaštite žrtava krivičnih dela svakako ne olakšavaju obezbeđivanje zaštite za decu kao posebno osetljivu kategoriju žrtava, pa je usaglašavanje pravnog okvira sa međunarodnim standardima još jedan preduslov od značaja za regulisanje položaja dece čije su majke žrtve femicida“, navodi se u publikaciji.
Deci čije su majke žrtve femicida neophodno je obezbediti podršku u krivičnom postupku i u postupku obezbeđivanja starateljske zaštite kroz specijalizovane vidove pomoći i podrške. Ova podrška treba da se temelji na individualnoj proceni njihovih specifičnih potreba, uključujući psihološku i psihosocijalnu podršku, medicinsku pomoć i rehabilitaciju, kao i osnaživanje u oblasti obrazovanja i ekonomskog zbrinjavanja, navodi se u publikaciji.
Za sve navedene oblasti, a posebno za oblast porodičnih odnosa, kao značajno pitanje ističe se i nepostojanje zakonom definisanih kriterijuma za procenu najboljeg interesa deteta, kao polazne osnove za odlučivanje u svim pitanjima koja se tiču deteta.
U zemljama Evrope razvijeni protokoli o saradnji institucija
Situacija u pet zemalja članica Evropske unije – u Francuskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Španiji i Portugaliji, ukazuje da su usluge podrške deci žrtava nasilja femicida „fragmentirane i često nedovoljne“, te da se dešava da deca i drugi članovi porodice neposredne žrtve femicida često ostaju „nevidljivi/e“ za sistem podrške namenjen oporavku i zaštiti od nasilja.
U Nemačkoj, Portugaliji i Španiji postoje razvijeni protokoli o saradnji policije i službe koje pružaju psihološku podršku u slučajevima femicida. Španija poseduje jedan od najsveobuhvatnijih sistema zaštite od rodno zasnovanog nasilja, uključujući femicid. Tokom 2022. godine uspostavili su sistem beleženja svih slučajeva rodno motivisanih ubistva žena i dece, a prikupljanje statističkih podataka o femicidu i njihove analize sprovodi nekoliko državnih tela i nevladinih organizacija. Takođe, u Španiji su podaci o deci koja su usled femicida ostala bez roditeljskog staranja, koja su ubijena u porodičnom nasilju ili bila prisutna prilikom ubistva majke, javno dostupni.
U ovim zemljama deca žrtava femicida prepoznata su kao direktne žrtve nasilja. U skladu sa tim predviđene su mere podrške za decu čije su majke ubijene u porodičnom nasilju.
Centar za socijalni rad ima ključnu ulogu u zaštiti dece koja su žrtve nasilja
Pitanje femicida, iako postaje sve vidljiviji društveni problem, nije posebno sagledano kako u normativnom kontekstu, tako ni u protokolima u radu ustanova sistema socijalne zaštite, pre svih, centara za socijalni rad, navodi docentkinja sa Departmana za socijalnu politiku i socijalni rad Filozofskog fakulteta u Nišu Bojana Vranić.
„Ovaj društveni problem, sagledan je u okviru teme nasilja u porodici i podrobnije je normativno obuhvaćen u Krivičnom zakoniku, Porodičnom zakonu, Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici… Ako pak pokušamo da sagledamo maloletnu decu majki, žrtava femicida, to je još izazovnije. Naime, još uvek čekamo da stručni stavovi, da deca nisu žrtve samo kada se nasilje prema njima vrši, već i u situacijama kada prisustvuju nasilju (naročito onom sa smrtnim ishodom), budu integrisani u zakonske okvire, pa samim tim i u protokole rada ustanova“, navodi Vranić.
Centar za socijalni rad kao organ starateljstva ima jednu od ključnih uloga u zaštiti dece koje su žrtve nasilja. Aktuelno, ova ustanova, prema rečima Vranić, ima na raspolaganju nekoliko mera i intervencija.
Prva među njima jeste procena rizika i potreba deteta koja podrazumeva obavljanje detaljne procene deteta koje je žrtva nasilja ili se nalazi u rizičnoj situaciji. Ovo obično uključuje razgovor sa detetom, njegovim roditeljima (roditeljem) ili starateljima, kao i saradnju sa drugim relevantnim profesionalcima. Druga mera jeste sačinjavanje plana usluga uz učešće deteta. Treća mera je savetodavno-informativni rad sa detetom, ocem deteta (o postupcima koji će biti pokrenuti), drugim članovima porodice.
Ukoliko je procena Centra za socijalni rad da dete treba izmestiti iz porodice, stručni princip kojim se treba voditi je „najmanje restriktvno okruženje“ odnosno prvo pokušati pronaći kompetentne staratelje iz redova članova uže porodice deteta, pa potom porodični smeštaj, i kao poslednja opcija institucija (tzv. domovi za decu bez roditeljskog staranja).
„Kada su u pitanju srodnici deteta koji mogu nastaviti brigu o detetu, ne postoji pravilo da li su to srodnici po ocu ili majci, važno je da ispune sve predviđene uslove i pokažu kompetencije za brigu o detetu. U ovom postupku važno je sagledati i mišljenje deteta o tome ko će nastaviti privremenu ili dugoročniju brigu o njemu“, ističe Vranić.
Nakon što se sve mere i intervencije donesu, Centar za socijalni rad ima obavezu kontinuiranog praćenja deteta u novom okruženju i pružanje podrške detetu. Sve vreme, organ starateljstva sarađuje sa drugim ustanovama (policija, obrazovne i zdravstvene ustanove…) kako bi dete dobilo što širi okvir podrške.
Kontakt oca i deteta treba sagledavati iz ugla prava deteta
Ubistvo majke, izmeštanje iz porodice i pritvor oca samo su neke od ozbiljnih promena i trauma u životu deteta.
Kada je reč o kontaktu počionica zločina, u ovom slučaju oca i deteta, Vranić napominje da to pitanje treba sagledavati iz ugla prava deteta, a ne iz određene privilegije koja se pruža ocu.
„Potpuni prekid kontakta sa ocem za dete može biti dodatni gubitak koji može imati brojne negativne posledice po razvoj deteta. Informacije o tome gde je otac, šta će sa njim biti, da li će ga i kada videti, mogu biti neka od pitanja i briga deteta i potreba za izvesnošću. Stručni radnici treba da donesu procenu i daju predlog sudu o modelu (kontrolisanog) viđanja deteta i oca. Ovo pravo deteta sud, uz procenu CSR, može osporiti u situaciji kada je procena da kontakti ipak nisu u najboljem interesu deteta“, navodi Vranić.
U celom procesu, kao što je Vranić napomenula, glavnu ulogu igraju ključne institucije, a od kojih je najvažnija Centar za socijalni rad.
Radnicima i radnicama u sistemu socijalne zaštite, kako ističe sagovornica, zabranjeno je da istupaju u medijima bez prethodne dozvole ovlašćenog ministarstva.
Sagovornica i psihološkinja jednog od centara za socijalni rad ukazuje da je femicid završni događaj u procesu nasilja koji traje prema ženi tokom dužeg vremenskog perioda.
„Kada se govori o femicidu, prva stvar koja se kaže – dogodilo se, zatim se odmah kaže da su poslate inspekcije u centre za socijalni rad da bi se utvrdili propusti u radu. Nije sporno da mi treba da bude odgovorni i da treba da se kontroliše kako radimo, međutim, niko nikada nije rekao da kada se dogodi femicid da je kriv onaj koji je ubio. To nigde nećete čuti. Poruka koja se šalje na ovaj način jeste – ’možete da ubijete svoju ženu, kriv će biti Centar za socijalni rad’. Nigde ne piše da je kriv isključivo i samo onaj koji je počinio to delo“, ističe sagovornica.
„Za nas se priča da mi ne znamo da radimo, da nemamo kompetencije“, priča ona. Sem nasilja u porodici o kome govori, ističe da jednu vrstu nasilja doživljavaju i zaposleni/e u ovoj instituciji – od države.
„Svi koji rade znaju kako treba da se radi i znaju kako sistem treba da bude urađen. Recimo, metod vođenja slučaja koji je donet 2008. godine jednim užasno nesrećnim Pravilnikom o organizaciji, normativima i standardima rada centara za socijalni rad – kada ga pročitate sve će vam se činiti jasno i savršeno složeno. Međutim, kada to treba da se primeni u stvarnom životu postaje nemoguće“.
Ona ističe da sistem socijalne zaštite funkcioniše izuzetno loše.
„Zakon o socijalnoj zaštiti koji je na snazi od 2011. godine je jako loš, a pravilnici i zakonska akta koji su trebali da se donesu nisu doneta do danas. Ljudi koji rade imaju preko 200 slučaja, a pritom je na snazi i zabrana zapošljavanja. Kad neko umre u Centru za socijalni rad ili ode u penziju, na to mesto ne dođe niko. Poslovi koji ljudi rade i zahtevi koji se postavljaju pred nama su nemogući, jer ih nije moguće ispuniti, a u takvim okolnostima treba da se pruža zaštita žrtvama nasilja“, priča ona.
Država nije pripremila resurse koji mogu da pomognu u zaštiti žrtava nasilja
Mnogo je propusta u radu državnih institucija koje se bave socijalnom zaštitom, što sama sagovornica ne krije tokom razgovora.
Kako i sama ističe sistem, odnosno država, nije pripremila odgovarajuće prateće resurse koji mogu da pomognu u zaštiti žrtva nasilja.
„Evo, sada da vi pozovete i da se predstavite da radite u Centru za socijalni rad i da želite da smestite žrtvu nasilja u nekoj od sigurnih kuća, to je pakao. Danas to predstavlja jednu vrstu naučne fantastike, a to ne sme tako da bude“, kaže ona.
Prema postojećim normativnim aktima, deca koja prisustvuju nasilju su direktne žrtve nasilja.
„Kada se desi femicid, ostanu deca. Posle čitavih epizoda ispoljenih nasiljem, dogodi se femicid. To bude užasna tragedija za sve koji su u tome. Ta žena koja je ubijena ima svoju porodicu, braću ili sestre. Taj čovek koji izvrši femicid ima svoju porodicu. Tu po pravilu nastaje borba oko toga ko će brinuti o deci“.
Njeno iskustvo je takvo da su, po pravilu, članovi porodice onoga koji je izvršio nasilje ili femicid mnogo agresivniji i mnogo spremniji na to da se „bore“ da nastave da brinu o deci koju je njihov srodnik ubio.
„Organi koji rade na starateljstvu su pod velikim pritiskom jer su uključeni i mediji i to predstavlja negativan kontekst za sve. Uvek se označi ime te žene, ime počinioca, označe se deca koja dalje nose tu stigmu tokom čitavog života zbog portala medija, jer ceo svet zna šta se tom nekom detetu desilo“.
Iako oba ministarstva nemaju podatke o deci žrtava femicida, sagovornica i psihološkinja navodi da ne postoji nikakva evidencija dece koja su žrtve femicida. Prema njenim rečima, deca se vode kao deca bez roditeljskog staranja i Centar za socijalni rad brine tako o njima, jer je majka preminula, a otac je sprečen da vrši roditeljsko pravo, jer se nalazi u zatvoru.
Tekst je nastao u okviru Škole digitalnog novinarstva koju organizuje Fondacija Slavko Ćuruvija.
