Nakon povlačenja srpske vojske iz Niša, ratne prestonice Kraljevine Srbije tokom Prvog svetskog rata, 2. novembra 1915, skoro tri pune godine Niš je bio pod okupacijom Centralnih sila. Prva srpska armija, kojom je komandovao vojvoda Petar Bojović, naterala je 11. nemačku armiju pod vođstvom feldmaršala Augusta fon Makenza da se povuče iz Niša nakon dvodnevnog okršaja.
Srpska vojska na čelu sa kraljem Petrom I Karađorđevićem i vojvodom Petrom Bojovićem ušla je u Niš 12. oktobra 1918. godine. Oslobođenje Niša, navodi istoričar Milan Ranđelović, lokalnom stanovništvu značilo je vraćanje u svet kome su pripadali do novembra 1915. godine.
„Pored taktičkog i strateškog značaja koji je grad imao u planovima Nemačke i Austrougarske, ne treba zaboraviti da je jedna od najvećih odlika perioda okupacije neprirodna bugarizacija ovih predela, što nasilnim putem, što ‘mekim’ metodama preko školskog sistema, propisa lokalne administracije, smenom crkvenih vlasti i izmenama u njihovom radu. Oslobođenje je, stoga, ne samo donelo izvesnu budućnost i bezbednost života već i garant očuvanju identiteta svih onih koji su se u periodu 1915-1918. smatrali okupiranima“.
Stogodišnjica ovog značajnog događaja ipak nije obeležena na lokalnom nivou. Osim polaganja venaca na spomenike vojvodi Bojoviću i palim borcima u Rovčetu, nije planirano sećanje na oslobađanje Niša.
„Posledice zaboravljanja bitnih datuma u istoriji jedne žive zajednice vode je direktno u bezličnost i neotpornost prema inicijativama, ekonomskim ili čak političkim trendovima koji joj se nameću, a najčešće potiču od administrativnih centara kojima je podređena“, kaže Ranđelović.
Zaboravljanje bitnih datuma, upozorava naš sagovornik, može loše da utiče na ljude koji žele da donesu neke pozitivne promene jer im se može učiniti da inicijative koje bi do tih promena dovele ne bi naišle na odobravanje viših instanci.
„Na lokalu se posledice zaborava lokalne istorije reflektuju kroz indiferentnost naročito mlađih generacija prema sopstvenom poreklu, što je problem koji prevazilazi lični stav prema istoriji kao školskom predmetu i tiče se opšteg obrazovanja“, upozorava on.
Ranđelović kaže da zaboravnost nije tipično samo za naš grad i državu, već se ovakvi slučajevi dešavaju svuda u svetu i da počinje onda kada se obeležavanja svedu „na protokol i puki banketizam“:
„Onog trenutka kada jedna manifestacija bude poduhvat „za jedan dan“ koji ne prevazlilazi svoju izvornu simboliku – on počinje polako da se kreće prema medijskoj margini“.
Ipak, postoje mehanizmi i načini za podsticaj i razvoj interesovanja šire javnosti za bitne istorijske datume.
„Ustvari, njih je toliko da čak i ne smtram da su istoričari ključni u njihovoj primeni. Tu su debate i tribine koje se održavaju mnogo pre ključnog datuma, medijske promocije raznog formata, namenski dokumentarci, tv dueli, ulična distribucija promo materijala, kampanja javnih preduzeća i istaknutih pojedinaca, tematske izložbe, konkursi, saradnja lokalnih uprava za obrazovanjem sa formalnim aktivima profesora i nastavnika istorije i njihovim neformalnim strukovnim udruženjima, i tako dalje“, predlaže Ranđelović.
Jednu od ključnih uloga u tom procesu, navodi on, imaju i ustanove od posebnog značaja za kulturu poput arhiva, galerija, biblioteka i muzeja.
„Srećom po nas, većina ovih stvari može se uraditi uz pomoć sopstvenih resursa“, zaključuje Ranđelović.
