U Srbiji je definitivno uspostavljen medijski paradoks. Formalno, mediji nikada nisu bili slobodniji, a stvarno – nikada nisu bili toliko zavisni od vlasti. Glavni dragulj u kruni tog pokoravanja medija je finansiranje medijskih sadržaja javnim novcem. Ono se odvija u skladu sa maksimom “Ideje naše, novac vaš” čuvenog prevaranta Ostapa Bendera iz sovjetskog satiričnog romana Zlato tele Iljfa i Petrova.
Uvod u ovaj marifetluk vlasti je bila privatizacija preostalih medija. U toj operaciji mnogi od njih su nestali a ostali su uglavnom dopali u ruke ljudi koji se nikada ranije nisu bavili informativnom delatnošću, ali su zato bili u bliskim partijskim, poslovnim ili rodjačkim vezama sa strankama ili ljudima na vlasti. Tu situaciju dobro opisuje ocena kolege Branislava Čanka, da je privatizacija bila lažna i da je sprovedena ne iz ekonomskih već iz političko ideoloških razloga.
Dobar deo ove operacije je obavljen novcem građana. Tako je novi srpski medijski tajkun Radoica Milosavljević, koji je kupio jednu četvrtinu ponuđenih medija, za to platio oko 280.000 evra. Istovremeno, on je iz raznih budžeta inkasirao oko 400.000 evra, odnosno za trećinu više od onoga što je platio.
Naravno, kada je vlast otkrila zlatnu koku za besplatnu političku i ličnu promociju, ona je prionula na posao. Javni novac je počeo da se sliva u medije odane vlastima. Na tom putu su, istina, stajale neke zakonske prepreke. Na to su vlasti primenile maksimu bivšeg doživotnog predsednika SFRJ Jsipa Broza Tita da se „ne treba držati zakona kao pijan plota“.
Za pristup javnim fondovima praktično je glavna ulaznica postao lojalan i servilan odnos prema vlastima, praćen brojnim nezakonitostima i čudnim odlukama i obrazloženjima. Pomenimo samo netransparentan izbor članova komisija i imenovanje javnih službenika u njih, pretvaranje konkursa u javne nabavke. Tu su i autoritarne odluke o dodeli novca od strane čelnika lokalne ali i republičke uprave, dodeljivanje novca malo poznatim ili tek osnovanim medijama kao i masovno dodeljivanje novca odanim medijima uz uslov tipa „obim i kvalitet pređašnje saradnje sa opštinom“.
To je rezultiralo katastrofalnim rezultatima pa su nepravilnost otkrivene u čak 132 konkursa od ukupno 191, koliko ih je raspisano od aprila 2015. do aprila 2016.
Kako to u praksi izgleda ilustrovaću kroz tri primera. Beogradski TV Studio B i sa njim povezane firme, koji je poznat po izuzetnoj servilnosti prema vlastima, dobio je 41 milion od ukupno 85 miliona dinara, koliko su gradske vlasti namenile medijima. Ili, TV Kopernikus, koga je Savet za borbu protiv korupcije označio kao medij blizak SNS je, u više gradova u Srbiji, ubrao polovinu novca namenjenog medijima dok je u Jagodini pokupio sve, do poslednjeg dinara. A vlasnik te TV je Zvezdan Milovanović, prvi čovek niških naprednjaka i član glavnog odbora te stranke. No, najdrastičniji primer je onaj dnevnika Informer, šampiona u kršenju novinarskog kodeksa i moralnih normi uopšte. Ovaj „blatoid“ je, na konkursima u Bačkom Petrovcu i Novom Bečeju, dobio novac za sufinasiranje medijskih sadržaja, bez obzira što je bio najčešća tema rasprava na Savetu za štampu.
Ovi i mnogi drugi primeri pokazuju da su srpske vlasti, pre svega SNS i predsednik Aleksandar Vučić, rešene da, po svaku cenu, ostvare potpunu kontrolu srpskih medija. U tome im je najkorisniji instrument dugog trajanja sufinansiranje medijskih sadržaja, koji koriste kako im se ćefne, bez mnogo obaziranja na bilo koji zakon ili normu.
A za malobrojne preostale medije koje se prema vlastima i njenim potezima odnose kritički, kao poslednje sredstvo ostaju optužbe da su plaćenici i izdajnici, ekonomski i politički pritisci na njihove oglašivače, orkestrirane kampanje članova SNS da se takvi mediji, kao „neprijateljski“ ugase ili provlačenje kroz medijsko i moralno blato u „službenim glasnicima“ vlasti –Informer i TV Pink.
