Iako pandemija koronavirusa pogađa sve, bez obzira na status, boju kože i nacionalnost, čini se da neke pogađa drugačije, pa su Svetski dan Roma mnogi pripadnici ovog naroda dočekali živeći u jednako lošim uslovima kao i pre pandemije – bez mogućnosti da primenjuju ni deo zaštitnih mera koje preporučuju stručnjaci. O ovoj temi razgovarali smo sa novinarom i aktivistom iz Sarajeva Daliborom Tanićem, koji je dugo živeo u Srbiji, gde mu je i dalje deo porodice. Kako kaže, problemi romske zajednice isti su u svim zemljama u regionu, naročito kada govorimo o Romima koji žive u mahalama, jer neke od njih imaju samo jedan izvor pitke vode, često van naselja.
Foto: Lična arhiva Dalibora Tanića
„Najveći procenat ove populacije pandemiju koronavirusa dočekao je u uslovima života kakve vlade zemalja regiona decenijama pokušavaju da reše. Prosto je nemoguće govoriti o tome da je pandemija pogodila sve ljude na isti način. Tačno je da virus ne bira nacionalnost, religiju i rasu, pa su od kovida 19 oboleli i princ Čarls i Boris Džonson, ali je ključno pitanje kako da se suprotstavljamo krizi? Kako je moguće da se romska zajednica nosi sa ovom pošasti i poštuje propisane mere za prevenciju kada živi u katastrofalnim uslovima, i kada su glavni izvori finansiranja uglavnom neformalni poslovi, poput sakupljanja sekundarnih sirovina, ili preprodaja na pijaci?“, pita se Tanić, i dodaje da je ovo činjenica, koliko god je teško prihvatiti je.
Ni u Nišu situacija u romskim naseljima nije mnogo bolja kada je reč o mogućnostima pridržavanja higijenskih mera, koje propisuje Vlada Srbije, smatra novinar iz Niša Turkijan Redžepi.
„Gradske opštine dele neka sredstva za zdravstvenu zaštitu, kao što su maske, daju nekom aktivisti po 50 komada, pa se to podeli, ali to nikako nije dovoljno. Lokalna samouprava po hitnom postupku treba da uradi dezinfekciju naselja u kojima žive Romi. Postoji bojazan da, ako se samo jedna porodica zarazi koronavirusom, može doći do ozbiljnih posledica. Ja sam još pre 10 dana poslao dopis Kriznom štabu u Nišu i zatražio dezinfekciju naselja u gradu. Pored toga veliki broj Roma živi i u selima oko Niša. Ja sam trenutno u Ostrovici i vidim da stanje nije sjajno po pitanju higijene, nemaju ni zaštitne rukavice, ni maske“, kaže Redžepi.
Pored higijene, veliki problem tokom vanrednog stanja za Rome je i ekonomska situacija, smatra on.
„Znamo da 90 posto romske populacije sakuplja sekundarnu sirovinu, jedan broj se bavi preprodajom robe na pijacama, koje sada ne rade. Neki od njih dovoze robu iz zemalja EU, što je sada takođe nemoguće. Jeste da dobar broj pripadnika romske nacionalnosti prima socijalnu pomoć, ali postoji jedna kategorija ljudi kojima je to pravo uskraćeno, jer je primaju devet meseci, a tri meseca ostaju bez ikakvih primanja. I tu je potrebno apelovati na lokalnu samoupravu, Crveni krst i Centar za socijalni rad da zajednički deluju i da dođu tačno do ljudi kojima je njihova pomoć i te kako potrebna“, poručuje Redžepi.
Ekonomska situcija Roma u Bosni i Hercegovini nije ništa drugačija.
„Dok su prvih dana ljudi gotovo manično kupovali namirnice i pravili zalihe, Romi su nemo posmatrali i imali možda hrane za još nekoliko dana. Nakon nekoliko sedmica, u romskoj zajednici nije više pitanje da li će umreti, već da li će posledice biti od gladi ili koronavirusa koji mogu pokupiti dok bez zaštite sakupljaju sekundarne sirovine, ne bi li obezbedili novac da se prehrane tog dana“, kaže Tanić i dodaje da je cena sekundarnih sirovina od početka pandemije dvostruko niža, pa je Romima dodatno teško da sakupe novac za svakodnevno preživljavanje.
S vremena na vreme, kaže on, neke romske nevladine organizacije podele im pakete, ali one niti mogu, niti im je zadatak da nahrane sve romske porodice, već u to mora da se uključi i država. Prema Tanićevim rečima, veliku ulogu sada igra romska dijapora, pa Romi iz Severne Amerike i Evrope već sedmicama aktivno prikupljaju sredstva i distribuiraju pomoć preko lokalnih nevladinih organizacija.
Pored borbe za preživljavanje, gotovo je neumesno govoriti o školovanju od kuće romske dece koja žive u mahalama. Tanić smatra da će ta deca iz ove priče izaći hendikepirana, kada je reč o školovanju.
Kada je u pitanju školovanje romske dece u Nišu, Turkijan Redžepi kaže da jedan broj dece ima pametne telefone i da mogu na neki način da prate nastavu, ali da ima i porodica koje nemaju takvu mogućnost. Pored toga, jedan broj roditelja te dece je neobrazovan, pa ne mogu da im pomognu u praćenju nastave, s obzirom na to da ovaj sistem školovanja tokom vanrednog stanja u velikoj meri uključuje i roditelje, naročito za niže razrede osnovne škole. Redžepi smatra da je pitanje kako će deca završiti razrede koje su počeli u školama, sa svojim vršnjacima.
Dalibor Tanić smatra da ni novinari u Bosni i Hercegovini trenutno nemaju mnogo bolji stav prema romskoj zajednici od države.
„Upravo radimo istraživanje o tome i u zadnjih nekoliko sedmica bilo je samo nekoliko vesti u formi saopštenja, gde su pojedine sarajevske opštine podelile pakete u romskim zajednicama. Sav fokus medija usmeren je na broj obolelih, vanredne mere, posledice, odnedavno i ekonomske posledice, a kada ima onih ljudskih priča, Roma u njima nema“.
Dalibor Tanić u Sarajevu živi od 2009. godine, do kada je živeo u Srbiji, najviše u Nišu i rodnom Badnjevcu. Od preseljenja u Sarajevo radi kao novinar u nekoliko sarajevskih redakcija, od kojih izdvaja online magazin „Žurnal“, gde je dobio Nagradu EU za istraživačko novinarstvo 2015. godine. U poslednje tri godine uređuje romski portal „Udar“, jedan od retkih takve vrste u regionu.
