Arhineprijatelj aktuelne srpske vlasti, čovek-građanin, dobio je priliku da na ovim predsedničkim izborima jasnije pokaže svoje lice. Naime, u trku su se upustila, imenom i prezimenom, dva čoveka koji su kandidati građana a ne političkih partija. Istina, takvih pojava je bilo i ranije, od početka novog višestranačja u Srbiji 1990, ali su one bile na nivou marginalnog, pa i karikaturalnog, poput nezaboravljenog Nikole Šećeroskog.
Ti kandidati, Saša Janković i Vuk Jeremić, bez obzira na male šanse da pobede na predsedničkim izborima, i bez obzira na razlike u političkim programima, izazvali su bes i haos u glavama naprednjaka i njihovog vođe i kandidata Aleksandra Vučića.
Napadi na njih počeli su odmah po najavi da bi se oni mogli kandidovati na predsedničkim izborima. Kada je postalo jasno da misle ozbiljno da se uključe u predsedničku trku, napadi su postali sve češći, sa sve više etiketa i neistina i uz sve besmislenije argumente. Oni su nazivani izdajnicima i stranim plaćenicima, slugama stranih ambasada u Beogradu (naslovna strana Informera). Sledila su pitanja odakle im novac za kampanju, a pri tome oni koji su to pitali nisu našli za shodno da objasne odakle njima veliki novac za kampanju, koju će, kako je objasnio sam premijer, on voditi u slobodnom vremenu i u pet dana godišnjeg odmora. Istovremeno, Vučić premijerski položaj obilato koristi za predizbornu kampanju, čega naravno ima i u drugim zemljama, ali retko gde u ovolikoj meri i uz toliko uvreda i ponižavanja političkih oponenata. Kao dobar primer te atmosfere je njegovo zakljinjanje da neće dopustiti makedonski i ukrajinski scenario u Srbiji.
Uz te opužbe za nasilje, kojeg ni u tragovima nema u istupima dva građanska predsednička kandidata, logično je došao i zahtev predsednice srpskog parlamenta Maje Gojković ovim kandidatima da ne pale Skupštinu.
Sledile su i neke druge uvrede – da su neradnici, štetočine, ljudi koji misle samo na svoje interese i osobe koje žele fizički ugroze premijera i njegovu porodicu, što je trebalo da zaokruži moralnu i političku ljagu na njihovim osobama.
Finale ove faze predizborne kampanje, onako kako je SNS vidi, je praktično ukidanje rada parlamenta do kraja izbora od strane njegove predsednice. Uz netačnu tvrdnju premijera i predsedničkog kandidata Vučića da Parlament više puta nije radio više meseci. Ova tvdnja ne odgovara istini jer iako se to od početka višestranačja u Srbiji dešavalo, to je bilo samo zbog toga što su parlamentarni i predsednički izbori gotovo uvek održavali zajedno, pa u parlamentu jednostavno nije imao ko da zaseda tokom kampanje. Svi ovi potezi ukazuju na to da je SNS odlučila da zatvori sve prozore prema javnosti opoziciji i svakom ko iole drugačije misli.
U to se dobro uklapa zabrana smederevskog koncerta Vlade Georgijeva koji je podržao Sašu Jankovića i ukidanje nagrade Narodne biblioteke Srbije koju je trebalo da dobije Dragan Velikić koji ima isto političko opredeljenje.
Iz svega navedenog se, sa dosta sigurnosti, može izvesti zaključak da su vlasti usvojile taktiku spaljene zemlje, da strah smatraju najefikasnijim političkim oružjem i da su raspoložene za upotrebu političke neutronske bombe koja čuva objekte a uništava ljude, u ovom slučaju političke protivnike.
Ovakvo ponašanje vladajuće koalicije ne deluje logično jer sva istraživanja javnog mnjenja daju izrazitu prednost njenom kandidatu, aktuelnom premijeru. No čini se da neprimerena reakcija autoritarnog režima potiče od saznanja da se polagano budi njegov najveći neprijatelj – građanin. Onaj koji neće slepo verovati slapovima problematičnih brojki kojima se pokazuje veliki i brz ekonomski napredak Srbije i onaj koji će stalno zahtevati jačanje institucija, zakonitosti i kompetentnosti. A to su stvari koje su beskrajno daleko od namera vladajuće koalicije čije je glavno oružje- politika, zlobna i svađalačka demagogija.
A u osnovi takvog ponašanja vlasti stoje strah i nečista savest. Naime, čak i kada stalno obmanjujete građane, ubeđeni ste u to da je to ispravno pa čak i sami možda poverujete u to, postoji uporni crv onog elementarno ljudskog koji prepoznaje šta je istina a šta pak nije. Ta nečista savest i građani koji se polako pomaljaju na političkoj sceni, kao i strah koji oni izazivaju kod vlasti rezultira sve težim optužbama, uvredama, blaćenjem i pozivom na rat do istrebljenja političkih rivala.
Međutim, za tu boljku postoji samo jedan efikasan lek – silazak sa vlasti. Ma koliko taj proces dugo trajao, bio mučan i neprijatan, on je počeo i nemoguće ga je zaustaviti. U to nas uverava istorija prethodnih autoritarnih režima, recimo Miloševićevog u Srbiji. A na kraju tog procesa nalazi se demokratsko ustrojstvo i podanik, prerastao u građanina koji zahteva poštovanje i argumente a ne demagogiju, Potemkinova sela i bajke barona Minhauzena, što su faktički jedini elementi političke ponude vladajuće koalicije u Srbiji.
