U Tbilisiju, Batumiju, Kutaisiju, Zugdidiju se dim još nije slegao, ali pepeo pada i po Beogradu, Novom Sadu, Nišu i širom Srbije. Na prvi pogled, dva različita sveta. Jedan na ivici Evrope, drugi na njenom pragu. Ipak, kada gledaš kako se isti pendrek zamahuje, isti gas u oči pušta, isti čovek s fantomkom izvlači studenta iz mase – jasno ti je: scenario je isti, samo su glumci lokalni. Dobrodošli u Gruziju 2.0 – jer sve što se u Srbiji poslednjih meseci dešava, a naročito u trenucima kada građani dignu glas protiv nepravde, deluje kao pažljivo prepisan dokument iz kavkaskog dnevnika.
Gruzija je ušla u političku krizu krajem 2024. godine, nakon što su izbori označeni kao neregularni, a vlast odlučila da odloži pregovore o članstvu u EU. Višemesečni protesti zahvatili su Tbilisi i druge gradove, s desetinama hiljada demonstranata koji su se izjasnili za evropski put. Vlast je reagovala silom – brutalnom, selektivnom, gotovo mafijaškom. Lica sa fantomkama, koja brutalno hapse građane, podsmehuju se kamerama i tuku i žene i starce, svedočanstva o torturi, hapšenja opozicionih lidera – sve pod izgovorom “očuvanja reda”. Poznato, možda? Iza te represije, mnogi vide ruku Moskve. Gruzijska vladajuća partija „Georgian Dream“, i njen neformalni lider Bidzina Ivanišvili, imaju jake poslovne i političke veze s Rusijom. Cilj: sačuvati Gruziju van EU i pod kontrolom Kremlja.
U Srbiji, paralelni obrasci se sve više nameću. Protesti protiv izbornih nepravilnosti i autoritarne kontrole medija, koji su obeležili kraj 2023. su bili uvod u ovo što danas svedočimo vrlo ogoljeno tokom studentskih protesta u 2025. Imamo gotovo isti odgovor režima: parapolicijske grupe, nezakonita hapšenja, brutalnost, kriminalizacija opozicije, i – možda najvažnije – aktivno targetiranje svih inicijativa a pogotovo studentske kao „izdajničkih“.
Kao i u Gruziji, lica sa fantomkama su postala standardni deo slika s protesta. Vlast koja opravdava nasilje „umerenom silom“. Isti narativ: “protesti su destabilizacija spolja”. I kao u Gruziji, iza toga stoji balansiranje između Rusije i Zapada. Vlast u Beogradu sedi na dve stolice – formalno na evropskom putu, ali realno u dubokoj političkoj simbiozi s Moskvom. I geostrateški, i bezbednosno, i narativno.
Nema razlike – samo je rečnik drugačiji. Nasilje ima isti miris – onaj koji modri kožu, ali još više dušu. U Tbilisiju su hapsili opozicionare, profesore, studente, novinare. U Beogradu hapse studente, aktiviste, pa čak i srednjoškolce. Njihov greh? Nisu ćutali. Hteli su da znaju zašto. Hteli su Evropu, a ne večiti tranzit. Hteli su institucije i odgovornost, a ne kriminal i korupciju. U Gruziji, vlast kaže: to su izdajnici koji rade za strane sile. U Srbiji – to su plaćenici sa zapadnih obaveštajnih službi. Retorika ista, sve pod parolom „suverenosti“, koju brane batinama.
Ali ko zapravo brani suverenost? Oni koji, dok se bore protiv „stranog zapadnog uticaja“, šire ruke u zagrljaj nekadašnjem crvenom narativu, i rasprodaju sve što se moglo prodati a i predati? Ili oni koji na ulici traže evropske vrednosti, jednakost, institucije koje ne vuku telefon pre presude? Jer da se ne lažemo: ovo nije samo borba građanina protiv režima. Ovo je meč u kojem se tuče čitava ideja da mali narodi mogu sami da odlučuju gde žele da idu. Gruzija 2.0 nije slučajnost. To je paket. Naručiš strah, dobiješ pendrek. Naručiš tišinu, dobiješ cenzuru. I sve to pod etiketom mira i stabilnosti. Suština, i kod Morave i kod Kure, narod je izašao da brani zdrav razum, i ono što u samoj srži jeste, nosilac legitimiteta i suverenosti.
Ipak, nešto im promiče. U Tbilisiju, posle 200 dana batinanja i suzavca, i dalje se maršira. U Beogradu, posle svake blokadne večeri i noći, opet neko dođe i ostavi poruku na asfaltu. Neko donese gitaru, neko megafon. Jer ova borba nije protiv vlasti. Ona je protiv zaborava.
Ovo što se dešava je praktično upozorenje. Onima koji veruju da se sve može ponoviti, bez posledica. Da se svaki otpor može ugušiti, svaka nada premestiti u pečat i protokol. Ali nada ne zna za protokol. Ona se uvek vraća.
Nekad na Kavkaz, nekad na Balkan.
A sledeći put — možda baš na tvoju ulicu.
