Osim po mnogobrojnim književnim delima za najmlađe, ali i starije čitaoce, književnica iz Niša Violeta Jović poznata je i po stvaralaštvu na dijalektu. Kako kaže, „čuvar blaga srpskog juga“ joj je najlepši kompliment koji je dobila za svoju književnost na dijalektu i smatra da je jako važno da svako zna ko je, od koga i odakle potiče, kao i da ne postoji ni jedan razlog zbog koga bi se stidela svog porekla.
„Najlepše što sam umela da kažem u svojim knjigama rekla sam na svom maternjem jeziku i nije tačno da to niko ne razume. Stekla sam poverenje i prihvatanje, ali i bezuslovnu ljubav čitave vojske čitalaca ne samo iz svog rodnog kraja, već i mnogo šire“, kaže Jović.
Ona je, kako kaže, ponosna na svoje poreklo, jer joj je ono omogućilo da još uvek živi svoje detinjstvo i deli ga sa decom, oplemenjujući sebe i postajući bolja osoba.
„Da, nastojim da sačuvam od zaborava jezik kojim govori narod u mom kraju, jer to smatram neizmernim bogatstvom, to je naša kulturna riznica koju imamo obavezu da sačuvamo. To je blago. Naravno, za decu pišem uglavnom na književnom standardu, razumljivo je i zbog čega, ali imam dosta pesama i priča pisanih i na dijalektu, upravo da bih im pokazala lepotu tog jezika i uputila da oslušnu malo oko sebe i prepoznaju neke reči kojih nema u čitankama, a koje svakako imaju neko značenje. Svakoga dana učimo, a svako znanje je bogatstvo“.
Rođena je u Nišu, ali taj podatak, kako kaže, smatra važnim samo u situacijama kada treba dati tačne podatke o sebi radi ostvarivanja građanskih i ljudskih prava pred nadležnim organima.
„Živim i radim u ovom gradu, nastojeći da dam pun doprinos razvoju kulture, gde često ostajem usamljeni pojedinac koji ‘drobi tamo nešto na seljačko-svrljiškom slengu’. Ipak, ne odustajem od sebe, ostajem svoja i ostajem ovde, primetio neko ili ne moje postojanje. Odrasla sam u selu Mečji Do, opština Svrljig, jednom od retkih delova netaknute prirode, zdravoumnih i čistodušnih ljudi i moj maternji jezik je onaj koji se govorio u našoj kući i čitavoj okolini bez izuzetka i na kome sam naučila da postojim i volim sebe i ceo svet, a to je srpski jezik, prizrensko-timočki govor, svrljiško-zaplanjski dijalekt“.
Upravo na ovom dijalektu sporazumevala se je sa svima u svojoj okolini – sa roditeljima, babama i dedama u kući, kumovima, komšijama, rođacima iz okolnih mesta u svečarskim i drugim porodičnim okupljanjima, vršnjacima u igri, kao i svima onima koji nisu imali potrebu da budu neko drugi u svojoj sredini, ali i svetu. I, kako kaže, svi su se uvek razumeli.
„U školi smo učili srpskohrvatski jezik i čitali knjige pisane na tom jeziku. Sada se taj jezik kod nas zove srpski jezik. Na drugim geografskim područjima ima druge geo-političke nazive. Kakogod, to je moj jezik i jezik svih ljudi sa kojima se nesmetano sporazumevam. Smatram obavezom pismenog čoveka da poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u državi u kojoj živi i nastojim da naučim što bolje taj jezik. U službenoj korespondenciji u akademskoj zajednici u kojoj imam privilegiju da radim, veoma je važno poznavanje jezika njegova pravilna upotreba. Kada sam u dilemi, pitam ljude kojima je proučavanje jezika posao. Ali, ono što poneseš u svom genetskom zapisu, ostaje tu ‘va vjeki vjekov’, melodija majčinog glasa jedina može opisati lepotu ljudi i predela koje volim i nosim u sebi. Jedino na maternjem jeziku umem da ih verno opišem“, kaže Jovićeva i dodaje da je podjednako bitno učiti i strane jezike, pored maternjeg.
Ona smatra da dijalekti srpskoga jezika nisu njegovo nepoznavanje, već naprotiv, njegovo bogatstvo i kao takve ih treba sačuvati u riznici kulturnog blaga Srbije. Nikako sa tim ne treba poistovećivati uličnu i psovačku frazeologiju i “mangupiranje” onih koji nisu naučili najpre osnovnu ličnu kulturu, a zatim gramatiku i sintaksu. To je kvarenje jezika, smatra naša sagovornica.
„Ne treba dozvoliti da iko obezvređuje govor ljudi van prestonice i smatra ga neispravnim, nakaradnim i kako sve ne… Nemojte na osnovu par fazona u niskobudžetnim programima na televiziji u kojima su iskorišćene fraze koje odstupaju od književnog standarada sa masom sočnih psovki izvoditi zaključke pejorativnog tipa u odnosu na dijelekte srpskoga jezika. Nismo svi mi koji govorimo dijalektom neobrazovani i namazani pijačni matrapazi, politikanti, prevaranti i polusvet. Pre no što osudite, prosudite. Čovek iz naroda nije prost. Prost je nevaspitan čovek. A glup je ograničen čovek, nesposoban da shvati bogatstvo sopstvenoga jezika i kulture sopstvenoga naroda, a sposoban da jeftino kupi sve ono tuđe, da bi, valjda, ispao sebi i još ograničenijima pametniji“, upozorava Jovićeva i dodaje da niakda neće odustati od pisanja na dijalektu.
Kako kaže, odustajanjem od pisanja na dijalektu odustala bi od sebe, svoje zemlje, rodne kuće, majke i amaneta svoje mudre baba Živane da čuva sebe i sve što pripada nejnoj porodici, a to ne želi.
„Neću odustati od svog maternjeg jezika po cenu da me doživotno smatraju piscem lokalnog karaktera koji piše za ’stanovnike svog sela na jeziku svog zaseoka’! Izvinjavam se, ali stanovnika mog sela je sve manje, a mojih čitalaca sve više. Dala bih sve da je obrnuto. Ja točak istorije ne mogu obrnuti da ide na drugu stranu, ali mogu učiniti što je do mene da sačuvam na najbezbednijem mestu, u knjigama, lepotu makar jednog trenutka istorije, ispisanu krasnopisnom ćirilicom na jeziku koji volim i nosim u genetskom zapisu. Bar mogu podsetiti svakoga koga to zanima da zaviri u sebe i zavoli sebe onakvim kakav zaista jeste, jer svaki je čovek zrnce zlatnog praha vremena i zaslužuje pažnju. Zato isključivo o običnom, čoveku želim da mislim i pišem, i to njegovim jezikom, da mu željni slave ne bi dopisali nešto svoje ili tuđe“.
