Da li studenti danas imaju volju za promene?

Protesti "Protiv diktature" u Nišu, Foto: Ivan Dinić

„Mi smo tek u ponedeljak, 3. juna 1968. saznali o tome šta se desilo u Beogradu. Informacije su bile malo nerealne i netačne, novine su tada pisale da su to studenti koji ne žele da uče, da to nisu pravi studenti, da nisu ’Titovi’ studenti. Odmah smo se organizovali – napravili smo plakate i polepili ih na oglasne table da se okupimo u utorak, 4. juna u 11 sati. Isped Tehničkog fakulteta okupilo se, po mojoj proceni, 300 studenata, a nadalje je bilo sve više i bili smo stalno na vezi sa beogradskim studentima. Ipak, zbog isključivanja telefona na Beogradskom univerzitetu nismo mogli da ostanemo u kontaktu sa beogradskim protestom do kraja“, priseća se tadašnji student Tehničkog fakulteta Vlastimir Đokić, učesnik prvih velikih studnetskih demonstracija u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji pre 50 godina.

Dole crvena buržoazija

Do velikih studentskih demonstracija od 2. do 9. juna 1968. došlo je kada beogradskim studentima iz doma nije dopušteno da uđu na manifestaciju „Karavan mira i prijateljstva“ jer su brigadiri omladinske radne akcije imali prednost ulaska. Međutim, kasnije se pokazalo da je sukob studenata i policije na tom događaju samo bila „kap koja je prelila čašu“. Kako navodi Đokić, nezaposlenost je bila sve veća, reforme iz 1965. godine teško su pogodile kako radničku klasu, tako i studente – minimalni lični dohodak nije bio ustanovljen, a studentski domovi nisu ispunjavali ni minimum uslova za normalan rad i život studenata.

U takvoj su situaciji bili studenti i radnici i u Nišu, pa su se niški studenti sa Tehničkog i Pravno-ekonomskog fakulteta okupili čuvši za događaje u Beogradu. Zahteve beogradskih studenata podržali su i niški, čak i one za smenu šefa beogradske policije i puštanje studenata uhapšenih u nemirima.

Mi smo krenuli organizovano i postavili smo redare koji su pratili studente tokom šetnje. Staza je bila od Tehničkog fakulteta, preko Bulevara Aleksandra Medvedeva, Bulevara 12. februar, Kneginje Ljubice, oko Trga Kralja Aleksandra, pa Trg Pavla Stojkovića i došli smo u Obrenovićevu ulicu gde su nam se pridružili i drugi ljudi i preko Trga Milana Obrenovića i mosta došli smo do zgrade Univerziteta. Tu je bilo obraćanje“, opisuje Đokić.

„Dole crvena buržoazija“, „Izvozimo ljude kao smrznutu govedinu“, „Studenti – Radnici“, bile su neke od parola koje su beogradski studenti postavili na fakultetima i univerzitetu koji su nazvali tada „Crveni univerzitet Karl Marks“, a niški studenti preuzeli. Profesor Đokić te parole ocenjuje kao dobar poziv radnicima i podseća da su mnogi želeli da se pridruže studentima, ali policija im nije dopustila. Međutim, neki radnici iz ruralnih sredina bili su spremni da se obračunaju sa studentima.

Profesor Departmana za sociologiju sa Filozofskog fakulteta u Nišu Branislav Stevanović navodi da su demonstracije 1968. bile „na fonu zvaničnog diskursa i studenti nisu želeli ništa drugo što su želeli i partijski i državni zvaničnici“.

„Oni su, zapravo, želeli da se taj socijalizam sprovede konsekventno, do kraja, i otud parole ’Dole crvena buržoazija’“, kaže i dodaje da „kada se govori o 68. studenti su bili svedoci velikih socijalnih razlika i diskrepance između onoga što se zvanično pričalo i onoga u realnosti“, zato su studenske demonstracije „bile istovremeno i ideološke i materijalno-egalitarističke“.

Za razliku od Beograda, u Nišu nije bilo sukoba sa policijom, niti nereda. Profesor Vlastimir Đokić kaže da su studenti imali veliko razumevanje dekana fakulteta, kao i rektora Univerziteta Branimira Đokića koji im je dopustio da uđu u zgradu Univerziteta pod uslovom da ne dođe do nereda. Kako bi predupredili nemire, studenti su se i na fakultetima i u zgradi Univerziteta organizovali i puštali samo poznata lica i one koji pokažu indeks. „Meke“ demonstracije u Nišu, kako ih opisuje profesor Đokić, uslovile su da za razliku od beogradskih, niški studenti nisu imali nikakve posledice nakon završetka protesta.

„Verovatno je to posledica dobrog razumevanja sa predstavnicima partije, organizacija i glavnih na Univerzitetu u Nišu. Eto, ja sam 1970. postao asistent, mada nisam razmišljao o posledicima – želeo sam veći standard jer su uslovi u studentskim domovima bili nepodnošljivi, nismo imali radna mesta posle završenih studija… Iako sam bio stipendista Univerziteta i imao sam zagarantovano radno mesto posle završetka – drugi nisu imali“, dodaje.

Studentski protesti završili su se 9. juna 1968. nakon televizijskog obraćanja predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita u kome je on opravdao nezadovoljstvo studenata.

Profesor Branislav Stevanović navodi da istorija pokazuje da „studenti jesu potencijalno revolucionarni“.

Otkako postoje univerziteti, unutar njih se razvija studentska solidarnost, a mladi su, takođe, bliski i inteligenciji koja je osetljiva na društvene probleme. Možemo da kažemo da su univerziteti često izvorište pobuna, ali i dubljih promena u društvu. Pitanje je pojedinačnih država kako to ide i gde. Može se govoriti o različitim studentskim demonstracijama tokom istorije koje nemaju isti vrednosni predznak“.

Izađite napolje

Niški studenti na demonstracijama 1996/97; foto: YTss/Deset godina posle https://www.youtube.com/watch?v=4u8QK-sb_r8

Primer drugačijeg studentskog protesta su demonstracije 1996/1997. godine. Za razliku od demonstracija koje su bile 30 godina ranije kada studenti tražili doslednost puta u socijalizam, mladi su na demonstracijama iz 1996/97. iskazivali pre svega pobunu protiv nepoštovanja demokratije i izborne volje. Nakon lokalnih izbora 17. novembra 1996. godine nezadovoljni građani i građanke Niša skupili su se ispred Skupštine grada kako bi iskazali svoje negodovanje rezultatima koje je Gradska izborna komisija objavila, a kasnije se i dokazalo, i falsifikovala. Za razliku od onih iz 1968, ove demonstracije su istovremeno krenule i iz NIša i iz glavnog rada, a ubrzo su se prenele na čitavu Srbiju.

Demonstracije 1996/97. bile su specifične i po tome što su se paralelno odvijali studentski i građanski protesti. Studenti su izneli svoje zahteve, blokirali fakultete i šetali ulicama. Građani su okupljeni oko koalicije “Zajedno” zahtevali da se poštuje njihova izborna odluka.

Studentkinja Pravnog fakulteta za vreme demonstracija Ivana Milovanović seća se da su se studenti ovog fakulteta okupili spontano i entuzijastično. Ona kaže da ih je okupila inicijativa starijeg kolege koji je ušao u učionicu pre predavanja.

“Mi smo bili treća godina i znali smo da treba nešto da se uradi jer je posle krađe izbora bila je stvarno loša situacija, pa se nakon predavanja skupilo nas dvanaestak i napravili smo taj protestni odbor Pravnog faklulteta i krenuli da odlučujemo. To je bilo lako jer smo odlučivali – sedneš i dogovoriš se“.

Studenti su imali razne motive priključivanja protestu, a naša sagovornica navodi da je iskazivanje nezadovoljstva nečim njoj bilo prirodno jer je tako naučena.

Nekako si ceo život učen da imaš svoj stav i da ga braniš i kad ti se nešto ne sviđa da kreneš da menjaš. Kad te žuljaju cipele – izuješ cipelu i izbaciš kamenče. Nećeš da trpiš“, navodi i dodaje da joj se čini da, za razliku od onog vremena, danas mora da se „trpi i ćuti“ da se ne bi „štrčalo“.

Za vreme studentskih demonstracija 1996. godine, Vlastimir Đokić bio je profesor Mašinskog fakulteta u Nišu. Iako je bio član vladajuće Socijalističke partije Srbije, imao je, kako tvrdi, razumevanje za studente i njihovo nezadovoljstvo.

„Po nekom opredeljnu, ja sam više socijaldemokrata, nego socijalista – u meni čuči ta demokratska komponenta, pa sam još prvog dana kada su studneti blokirali fakultete bio sa studentima koji su znali u kojoj sam partiji, ali im nije smetalo da razgovaramo“, navodi profesor i dodaje da se demonstrantima nekoliko puta i obraćao kao profesor fakulteta.

Sećajući se vremena kada je on bio student, kao član i potpredsednik Gradskog odobra SPS-a, pokušao je da utiče da protesti ne budu nasilni.

Načelniku niške policije Radisavu Gvozdenoviću rekao sam da vodi računa da niko ne bude povređen i stavrno je tako bilo. Nijedan učesnik nije bio povređen, a i Skupština grada je sačuvana“.

On dodaje da je bilo nemoguće da se nešto promeni 1996, kao što nije bilo moguće 1968.

Mislim da praktično ništa nije moglo da se promeni, ali je bila opomena i vlast je izvukla nešto pozitivno iz ovih demonstracija. Malo je uspela da uradi verovatno jer nije imala uslove za to“, dodaje profesor Đokić.

Ivana Milovanović se sa setom seća tih protesta, naročito kada vidi uslove koji sada postoje, ali nema bunta kao nekada i kaže da „većina nije razmišljala o posledicama i nije krenula sa tom pričom iz lične koristi“. Sve do donošenja Lex specialisa, kojim je priznata izborna krađa nakon tri meseca šetnje studenti i mladi, a sa njima i ostali, svoje pravo branili su na ulici po zimi.

„Mislim da nije jednostavno to objasniti šta nas je držalo – to je kao vera da radiš nešto za sebe i da radiš ispravnu stvar jer prosto to tako treba“, navodi ona.

Profesor Branislav Stevanović navodi da su studenti 1996. godine reagovali iz demokratskih, principijelnih razloga.

„Ljudi su bili pozvani na izbore, glasali su i neko je rešio da prekroji izbore. To je jedna principijelna stvar, čisto demokratska, formalno-pravna i politička i supstancijalna. Ako je narod izvor i uteha vlasti – niko nema prava da prekraja tu volju. Izbori pokazuju da je društvo starije od politike“, pojašnjava on.

Vapaj 2017.

Slično nezadovoljstvo desilo se i 2017. nakon redovnih izbora za predsednika Republike Srbije. Nakon objave rezultata i proglašenja tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića za novog predsednika, građanke i građani Srbije su preko društvenih mreža iskazali svoje nezadovoljstvo. Dan nakon izbora spontano su se okupljali nezdavoljni građani na glavnim trgovima većih gradova u Srbiji.

Učesnica tih protesta i apsolventkinja psihologije na niškom Filozofskom fakultetu Nina Milenković navodi da su logistički i organizaciono ove proteste podržavali mladi koji su mahom bili studenti.

„Ono što je od osećanja bilo najjače u meni je bila bespomoćnost – živimo u zemlji u kojoj jedinu perspektivu imamo ako odemo odavde. Imala sam potrebu da iskažem to i moj izlazak na proteste je bila više neka vrsta mog izduvnog ventila da iskažem nezadovoljstvo sistemom i trenutkom u kome smo se našli“, kaže ona i dodaje da je bilo dosta ljudi koji su bili tu iz pogrešnih razloga, kao što je pretpostavka krađe izbora i rušenje Aleksandra Vučića.

Ono što je bila mana ovih demonstracija jeste, ocenjuje ona, izostanak konkretnih zahteva.

„Sve vreme smo želeli da imamo neke zahteve, nismo došli do pravih zahteva, a ono što smo imali bilo je nelegitimno i nemoguće“.

Ipak, ostala je na ulici zajedno sa svojim kolegama jer smatra da „mlada osoba koja poseduje kritičko mišljenje mora da taj kritičiki stav iskaže kada smatra da je u društvu nešto loše i da pozove ostale ljude da joj se priključe“.

Profesor Stevanović ocenjuje proteste 2017. kao specifične jer je „omladina uvidela da joj se loše piše, da ako se nastavi ovako ona nema perspektivu u ovoj zemlji“.

„Moguće je da su aktuelnom krizom najviše pogođeni studenti, što, naravno, može biti i samo subjektivni osećaj. Definitivno, krizu trpe i osećaju svi, ali izgleda da penzionerima to lakše pada nego studentima jer su zadovoljni i malim penzijama, samo da su redovne“, kaže profesor i dodaje da studenti nisu videli budućnost u zemlji sa vlašću koja je tu bila već 5 godina.

Ivana Milovanović kaže da se na protestima vidi kakvo je društvo jer različiti ljudi izlaze na proteste. Tako je bilo i 1996. i 2017.

Jedinu razliku između tada i sada je da ljudi gledaju sebe i parola je ’snađi se’. Mada, egoizam je uvek bio, ali nekako si vaspitavan da ti je stalo do drugih i da promeniš nešto ako nekome nije dobro kao tebi“, navodi ona i dodaje da joj se čini da je je ubijena volja za životom, želja za slobodom i misao.

Ono što vidi da manjka je bunt koji rađa ideje i da je sada jedino to ogleda u ’nemamo pare za kafić, pa sedimo na kej i pijemo iz bombe pivo“ – gde se ne rađaju ideje.

Nina Milenković je za vreme demonstracija devedesetih bila mala i priče o njima zna od roditelja koji su bili učesnici. Ona vidi razlike između tih i poslednjih demonstracija.

Tada je zemlja bila izolovana, ljudi su bili u gorem položaju i sve je to ključalo, ali mladi su imali u sebi vrednosti nekih starijih generacija. Jedini način izražavanja nezadovoljstva bio je na ulici. Sada imaš mogućnost da pišeš statuse, lajkuješ i na taj način izbaciš negativnu energiju i dobiješ povratnu informaciju od ljudi da su i on nezadovoljni. To se tu završava“.

Nakon uskršnjih i prvomajskih praznika 2017. godine, sve je manje bilo interesovanja za proteste i oni su iščezli.

Svedoci smo da društvene mreže zauzimaju važno mesto u životima mladih za razliku od prethodnih generacija koje su imale ili ograničen pristup internetu ili on nije ni postojao. Da li može nešto da se promeni na društvenim mrežama?

Profesor Branislav Stevanović, Departman za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu; foto: MRCN/B.R.

Nikako ne može da se menja nešto na društvenim mrežama. Mladi su izgubili pojam o razlici između virtualnog i stvarnog. Unazad nekoliko godina bilo je početaka nekih promena na društvenim mrežama – kao, na primer, takozvano „arapsko proleće“ koje se u Egiptu loše završilo jer su na kraju svega na vlast došla „Muslimanska braća“. Moguće je, dakle, da neka revolucija, promena krene na društvenim mrežama, ali ona se ne može završiti tamo – ona se mora završiti u realnosti, na ulici. U tom smislu mlade treba stalno podsećati na razliku, distinkciju, rez imeđu virtualnog i stvarnog. Ima nekih tumačenja da su neke „revolucije“ i izostale upravo zbog onoga što se dešavalo na društvenim mrežama, jer neki mladi ljudi misle da je dovoljno da nešto „dislajkuju“ i da su time završili i izneli to. Stvari se ne menjaju tako, već u realnom životu, glasanjem, pa i na ulici. Na društvenim mrežama ćete čak najćešće steći pogrešnu sliku, jer tamo neke minorne političke stranke redovno „osvajaju“ izbore, što može da deluje sasvim zbunjujuće.

U vezi sa internetom, kod nas danas postoji jedan epistemiološki rez – imamo jednu polovinu građanstva koja ne koristi internet i drugu koja ga koristi. Otud se u aktuelnom trenutku najveća politička bitka bije na simboličkom nivou između korisnika interneta i onih koji ga ne koriste – a informišu se „vestima“ koje im se serviraju preko Dnevnika RTS-a, Pinka i drugih režimskih medija, zaključuje profesor Branislav Stevanović.

Studentski bunt?

Tri generacije učesnika studentskih protesta u NIšu. S leva: Ivana Milovanović (1996/97), Nina Milenković (2017) i Vlastimir Đokić (1968)

Ipak, posle svega naši sagovornici su saglasni da su studenti ti koji mogu i moraju da menjaju svet. Najviše zbog toga što je budućnost na njima.

„Ako neko može da menja svet, to su studenti, ali oni moraju da imaju artikulisane zahteve – potpuno definisano šta žele“, kaže profesor Vlastimir Đokić.

Ivana Milovanović kaže da su studenti dovoljno mladi, dovoljno ludi i imaju dovoljno snage za promene do kojih će stići bez kompromisa. Nina Milenković dodaje da studenti imaju i vreme da se promenama bave  za razliku od starijih.

Međutim, Milovanović dodaje da je problem i to što niko ne sluša mlade i ne daje im šansu. S druge strane, navodi ona, ni mladi ne govore šta im smeta, pa dodalzi do toga da „neko drugi odlučuje umesto njih“.

Profesor Stevanović navodi da sociolozi sve više govore o potrebi razbijanju klišea da je omladina „po sebi“ – revolucionarna. Podseća na istraživanja koja današnje mlade, odnosno tzv. „milenijalce“ opisuju kao hedoniste, one koji žive u sadašnjosti, bez vere u budućnost i želje da se bave politikom.

„Treba uzdrmati tu priču o omladini kao revolucionarnoj snazi ’po sebi’, a to su i ranije govorili neki autori, poput Ernsta Bloha, koji je smatrao da je socijalni nosilac revolucije – potlačena klasa, a biološki nosilac – omladina. To jeste tačno i sve revolucije su izneli mladi, ali ono što se desilo s kraja XX i početkom XXI veka je to da omladina više ne nosi u sebi taj revolucionarni naboj“, kaže Stevanović i dodaje da se, po skorašnjim istraživanjima, mladi danas opredeljuju uglavnom za „čvrstu ruku“ ili misle da državu treba da vode „eksperti“.

Problem sa pasivnošću mladih Nina Milenković vidi u nedovoljnom znanju njenih vršnjaka.

„Postoji velika doza neznanja – mladi ne znaju kako sistem funkcioniše, kako da filtriraju informacije, nisu ni svesni kakve posledice imaju u budućnosti stvari koje se trenutno dešavaju. Zbog svega toga i roditelja, sa druge strane, koji uče decu da izražavaju nezadovoljstvo na druge načine, a i društvo je trenutno tako da mlađe generacije okupiraju neke druge stvari, fokusirani su na nešto drugo i kao da ih ništam ne interesuje“, kaže i dodaje da tek kada se nekome desi lično, mladi su svesni problema.

„Sve dok imamo taj stav – dotle ćemo da živimo ovako. Vreme je krenemo da radimo nešto za druge i da nas se sve to tiče“, ocenjuje ona.

Velika pasivnost mladih vidljiva je u procentima njih koji izlaze na izbore. U tome profesor Stevanović vidi veliki problem.

„Danas imamo takvu situaciju – da zato što mladi retko izlaze na izbore – jačaju snage takozvane ’sive sile’, a to su penzioneri. Političari zbog toga počinju da obraćaju posebnu pažnju na penzionere koji i češće i radije izlaze na izbore u odnosu na omladinu koja, po nekim istaživanjia, u samo 10% glasa za neku partiju. Izlazak omladine na glasanje čak zavisi i od toga da li je napolju sunčano ili pada kiša, dok disciplinovane ’sede glave’ urade to još u jutarnjim satima, disciplinovano u redu, u svojoj najlepšoj odeći. Očito je problem u organizaciji samog društva, u tome kako se društvo ponaša prema omladini i kako omladina reaguje na takav tretman, navodi profesor.

Rešenje za problem pasivnosti Ivana Milovanović vidi u učenju dece od malih nogu da imaju svoj stav i da se bore za svoje mišljenje.

„Mene su učili da kada imam svoj stav – njega odbranim. Isto tako se prenosi s kolena na koleno da što si veća ulizica – bolje prolaziš. Nešto je sistematski uništavano to već dužie vreme, pa taj produkt koji izađe iz obrazovnog sistema nije baš kadar da menja svet – niti ima volju i želju, niti ima snagu“, dodaje ona.

Nina Milenković vidi rešenje u obrazovanju i u vaspitanju. Ona kaže da su joj vannastavne aktivnosti u srednjoj školi pomoglem naročito debatni klub i navodi da su oni koji se prvi sada bune protiv neke nepravde, uglavnom ponikli iz tih ili sličnih aktivnosti.

„U okviru obrazovanja treba da se da više prostora da se da mladi da izraze svoje mišljenje, da postoji dijalog i da postoji neka diskusija, da se gradi kultura toga što kod nas ne postoji. Mislim da obrazovanje može da utiče na to da se mladi bave i tuđim problemima“.

Kao profesor na fakultetu Vlastimir Đokić je primetio da je potrebno samo zainteresovati mlade za nešto i mogu se očekivati velike stvari. On studente opusuje kao umirovljene jer su tako vaspitani, ali okrivljuje i društvene mreže na kojima provode dosta vremena.

„Treba edukovati studente preko medija šta može da se uradi kako bi se unapredio život, da profesori daju mogućnost da studnetni kažu šta valjda, a šta ne u nastavi; da im se da mogućnost da odlučuju o bitnim stvarima za njih“, dodaje.

Grafit ispred Filozofskog fakulteta u Nišu; foto: MRCN/N.S.

Rešiti probleme studenata i mladih, prema rečima profesora Branislava Stevanovića, znači rešiti problem čitavog društva. On navodi da se tako ulazi u znatno širu priču o investicijama, radnim mestima, školstvu, zdravstvu, kulturi.

Rešenje je korenit zahvat u političku kulturu. U Srbiji postoji specifična vrsta ’necivizma ’ koji je, inače, postojao i još postoji i u nekim drugim zemljama. To prosto govori o nepoverenju u politiku, nepoverenju u sve što se dešava izvan porodice. Radi se stavu koji mladi poprimaju još iz porodice o tome da su svi političari pokvareni, korumpirani, da niko ne ulazi u politiku ako nema nekog interesa. Takođe, ako bi se krenulo sa intezivnijim zapošljavanjem mladih, sa uključivanjem mladih u sve društvene procese, mladi bi brže i masovnije ušli i u politiku“, navodi on.

Treba umati na umu i sledeće: ne slučajno, mnogi sociolozi mlade nazivaju seizmografom društvenih promena i lakmus papirom društva. Profesor Stevanović navodi da su mladi društvo u malom i da su sve ideologije, kako one progresivne, tako i one nazadne, koje su prisutne u društvu – prisutne i kod mladih.

Kod nas postoji trend jačanja ’desnice’ među mladima, što, naravno, ne čudi. Stoga ne treba insistirati samo na tome da mladi uđu u politiku, i da je to, samo po sebi, sjajno. Treba videti i u kom pravcu bi to otišlo, jer je vrlo važna i ideologija, koje vrednosti mladi zastupaju. Iako bih i ja lično voleo više mladih u politici i međi glasačima, neizbežno je i pitanje za koga oni glasaju i šta bi time želeli da postignu“, zaključuje on.