Profesor Boban Arsenijević: Državno finansiranje univerzitetske prevare

Dr Boban Arsenijević, profesor na Univerzitetu u Gracu; foto: arhiva MRCN/B.R.

Ovogodišnji pad Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi alarmirao je kako akademsku javnost, tako i medije, ali i sam vrh naše zemlje. Kako bi „spasili“ univerzitet u glavnom gradu da ne potone još više na listi koju svake godine objavljuje „ShanghaiRanking Consultancy“, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pozvao je najcitiranijeg matematičara, profesora u penziji Mašinskog fakulteta u Beogradu dr Stojana Radenovića. Profesor Radenović dao je predlog da naučnici iz Srbije koji rade na univerzitetima u inostranstvu u svojim radovima potpišu Beogradski univerzitet, a za uzvrat dobiju hiljadu i po evra od države.

Iako su ministar finansija Siniša Mali i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević poslušali savet i najavili posebnu budžetsku liniju kako bi finansirali „spas“ Beogradskog univerziteta, srpska naučna zajednica jasno i glasno je iskazala svoj stav koji je suprotan ovome. Među onima koji su kritikovali ovakav model bio je i nekadašnji profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, a danas profesor Univerziteta u Gracu dr Boban Arsenijević. Ovaj plan, ocenjuje on, jeste državno finasiranje prevare koje je suprotno samoj ideji države:

Država treba da pomoću novca koji joj građani stavljaju na raspolaganje putem poreza obezbedi pravdu i ravnopravne uslove svojim građanima i podstakne razvoj oblasti važnih za napredak društva – u ovom slučaju univerziteta. Umesto toga, ona je spremna da uloži u prevaru i time svojim univerzitetima i istraživačima nanese veliku štetu“, kaže on.

Šangajska lista – samo odličan marketing

Međutim, na početku razgovora za naš portal, profesor Arsenijević ističe da iako se digla velika prašina u vezi sa padom na Šangajskoj listi, ovaj način rangiranja univerziteta i nije baš najsrećniji. Naime, Šangajska lista je, zapravo, poslovni poduhvat čiji je cilj profit, a obezbeđuje ga marketingom u medijima i tako podiže popularnost. Popularnost je vidna, a efekat se vidi i po tome da se univerziteti koji nisu poznati kao prestižni bore da na njoj budu što bolje kotirani.

Važno je znati da Šangajska lista nije pouzdana mera kvaliteta nijednog univerziteta. Da pogotovu nije pravljena da rangira univerzitete poput niškog ili beogradskog, već one poput Harvarda, Stenforda, Oksforda, Kembridža. I da čak i među njima daje nekakvu meru koja ne mora da oslikava kvalitet studija koji nude, pa čak ni kvalitet naučne produkcije koju daju. Ona uzima u obzir broj nobelovaca koje je univerzitet dao, broj nobelovaca koji na njemu trenutno rade, broj naučnika koji u svojoj oblasti ulaze u sto najcitiranijih“, pojašnjava naš sagovornik i dodaje da su ove stavke za balkanske, gotove sve afričke i azijske i većinu južnoameričkih univerziteta gotovo nedostižni.

Kada se sagledaju univerziteti ispod tristotog mesta, navodi, pitanje je da li se meri kvalitet ili uspešnost u prevari. Ipak, to pogoduje i ovoj nezavisnoj agenciji koja rangira.

Šangajska lista živi upravo od onih univerziteta koji nemaju merljivih rezultata, poput naših. Prinston i Berkli imaju ugled koji ne zavisi od Šangajske liste, i oni svoje studijske programe pune, i svoje visoke školarine naplaćuju bez obzira na rang. Ali Univerzitet u Beogradu, ili Univerzitet u Kuala Lumpuru žele da se pohvale plasmanom u prvih 300 na ovoj ili onoj listi. Stoga je Šangajska lista spremna da zažmuri na poneku prevaru svojih klijenata, i dozvoli im da zauzmu mesto koje realno ne bi ostvarili“.

„Naučne“ podvale – put ka lažiranoj reputaciji

Univerzitet u Nišu / Foto: Davorin Dinić

Profesor Arsenijević kaže da je Šangajska lista posledica opštijeg problema koji dolazi od birokratizacije nauke u kojoj se univerziteti nadmeću za državni novac, a birokratija traži načine kako da izmeri kvalitet univerziteta kako bi dala novac „najboljem“. To naravno, dodaje, nameće mere koje se mogu lažirati, pogotovo u korumpiranim društvima, pa nastaje čitava industrija prevare. Jedan od načina je preko publikacija i citata. Put do objavljivanja naučnog rada traje i do dve godine prolazeći trijažu uredništva, recenzije međunarodnih autoriteta u oblasti rada i vrednovanje, izmene na osnovu sugestija, dodatna istraživanja. Nakon objavljivanja, ukoliko drugi naučnici ocene da je autor dao doprinos, citiraju ga u svojim radovima. Na osnovu razmere između podnesenih radova i onih objavljenih – ako je procenat niži, časopis je prestižniji, pa se univeziteti upoređuju po broju publikacija njihovih profesora i njihove citiranosti.

Sa druge strane, postoje takozvani predatorski časopisi, navodi naš sagovornik. Oni su uglavnom iz korumpiranih zemalja u njima učestvuju naučnici iz sličnih država jer bi ozbiljniji naučnici rizikovali rušenje reputacije i izopštavanje iz naučne zajednice.

„Kompanija koja nema nikakve veze sa naukom osnuje časopis. Za objavljivanje rada u časopisu postavi dva uslova: uplatu takse od hiljadu do dve hiljade evra i to da rad citira najmanje deset naučnih radova ranije objavljenih u istom časopisu (ili u drugim časopisima iste kompanije). Sve drugo se fingira: recenzenti se samo provizorno imenuju, ili ni provizorno, a rad biva prihvaćen bez obzira na kvalitet (poznati su slučajevi gde su predatorski časopisi objavljivali npr. članke o tome kako britanski političari upotrebljavaju toalet-papir u njegovoj primarnoj funkciji, ili o bolesti izmišljenoj u seriji Seinfeld), i bez ikakvih izmena i dorađivanja. Autor dobija izuzetno brzu publikaciju u međunarodnom časopisu uz garanciju brzog rasta citiranosti, kompanija dobija enorman profit, a cenu obično plaća država: time što se iz njenog budžeta uplaćuje taksa, i time što njen sistem vrednovanja biva korumpiran“, navodi Arsenijević i dodaje da se u velikoj meri na ovakvim prevarama zasniva iole zapaženije rangiranje univertiteta iz zemalja trećeg sveta, uključujući i našu.

Srbijanski univerziteti – trostruki problemi

Profesor Boban Arsenijević školovao se na niškom Filozofskom fakultetu i beogradskom Filološkom, kao i na holandskom Univezietu u Lajdenu. Od 2008. predavao je na Departmanu za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu, a od 2017. godine je profesor na austrijskom Institutu za slavistiku Univeziteta u Gracu. Sa ovako raznolikom profesionalnom biografijom, i kao student, ali i kao predavač i naučnik, uvideo je u čemu je problem sa domaćim visokoobrazovnim institucijama.

Kao najveći problem, naš sagovornik ističe visok stepen korumpiranosti univerziteta i nauke u vidu kronizma, nepotizma i parohijalizma:

Ovo onemogućuje vrednovanje kvaliteta, promociju najboljih, fluktuaciju unutar naučne zajednice – već dovodi do suprotnog efekta: radna mesta dobijaju često najgori, ali sa najboljom vezom ili poltronskom veštinom, dok najbolji bivaju oterani. U takvoj zajednici, oni koji svoje pozicije osvoje bez pokrića u kvalitetu, trude se da zadrže svoju moć i stopiraju svako suštinsko unapređenje, simulirajući nekakve površne, kozmetičke intervencije“.

Sa druge strane, drugi, ne manji problem jeste i takozvana decentralizovanost univerziteta. Profesor Arsenijević navodi da su u svetu univerziteti i visoke škole jedine zvanične institucije visokog obrazovanja, pa se samo oni ocenjuju, vrednuju i finansiraju. Mada neki od univerziteta imaju fakultete, škole ili koledže kao svoje interne nivoe organizacije – nigde nisu oni pravni subjekti.

U Srbiji su, međutim, kao svetski kuriozitet, fakulteti samostalna pravna lica sa svojim računima i budžetima. Najveći deo novca ide direktno fakultetima, ne univerzitetu. Tako kod nas fakulteti nemaju nikakvog motiva da ojačaju svoj kvalitet naučne produkcije ili da bilo kako drugačije doprinesu jačanju pozicije univerziteta jer se oni direktno ne vrednuju, a univerziteti nemaju kontrolu nad novcem koji fakulteti dobijaju. Treba ili preneti pritisak jačanja kvaliteta na fakultete, usloviti njihove budžete rezultatima – ili im uzeti samostalnost i potpuno je prevesti na nivo univerziteta – kako je slučaj u ostatku sveta“, pojašnjava naš sagovornik.

Ipak, treći osnovni problem, kao i u svim sferama našeg društva, jesu finansije, kaže Arsenijević:

„Srbija je siromašna zemlja, i ne može za nauku izdvajati sume novca koje izdvajaju bogati, ali može izdvojiti isti procenat svog malog budžeta kao i bilo ko drugi. Nažalost, udeo budžeta za nauku u ukupnom budžetu u Srbiji je ne samo daleko ispod evropskog, nego i ispod proseka među bivšim jugoslovenskim republikama i drugim balkanskim zemljama“.

Pomoć Beogradskom univerzitetu, ali ne po cenu degradiranja ostalih

“Važno je voditi računa da to ne bude po cenu degradiranja drugih domaćih univerziteta”; foto: arhiva MRCN

U medijima se mnogo više govorilo za vreme „šangajske krize“ o Beogradskom univerzitetu iako je na listi i Univerzitet u Novom Sadu, a u Srbiji ima još nekoliko univerziteta. Profesor Boban Arsenijević navodi da u ovom trenutku zbog slabog ekonomskog statusa zemlje, nijedan naš univerzitet ne može da privuče značajan priliv stranih studenata koji bi sa sobom povukli i izvesnu količinu novca.

„Realna je procena, i nije pogrešno da se država njome rukovodi, da su kapaciteti takvi da bi se eventualno jedan od njih mogao popeti na takav nivo. I u tom slučaju, jasno je da infrastrukturne kapacitete za to ima najpre Univerzitet u Beogradu. Ipak važno je voditi računa da to ne bude po cenu degradiranja drugih domaćih univerziteta. U isto vreme, domaći univerziteti moraju da se potrude da osvoje makar neke oblasti i u njima budu jači od beogradskog“.

Privilegovanost od strane države, Arsenijević tumači kao dvosekli mač, jer može ostaviti beogradski univerzitet u zimskom snu, što bi drugi univerzitet mogli da iskoriste.

Ako bi neki srpski univerzitet osvojio međunarodnu reputaciju, za njega bi državne privilegije bile potpuno nezanimljiva svota novca u odnosu na priliv od školarina stranih studenata“, naglašava on.

Upoređujući ovakve odnose sa drugim zemljama, Arsenijević polazi od Nemačke u kojoj je obrazovanje, dakle i univerziteti, spušteno na nivo federalnih jedinica.

Svaka od njihovih zemalja, ili provincija, uređuje svoje univerzitetsko obrazovanje, i nema načina da jedan univerzitet bude privilegovan na državnom nivou. Država izdvaja izvesne fondove za centre izuzetnosti: grupe istraživača na jednom univerzitetu koje se odlikuju posebno dobrim rezultatima, i koje dobijaju dodatna sredstva. Gotovo svaki veći univerzitet ima bar jedan centar izuzetnosti“.

Kako je Austrija manja zemlja, obrazovanje je, navodi naš sagovornik, na federalnom nivou, ali se takođe zasniva na sistemu zasnovanom na centrima izuzetnosti“, a bečki univerzitet je blago favorizovan:

„Ipak, u pitanju je mala razlika, gde i svi ostali univerziteti imaju ogromnu podršku države, i podsticaj da rastu i osvajaju međunarodni ugled“.

Naučnici spremni da se vrate, ali…

Profesor Boban Arsenijević mišljenja je da srpski naučnici mogu umnogome da pomognu domaćim univerzitetima, od angažovanja kao predavača na domaćim programima doktorskih studija što bi omogućilo navođenje srpskih univerziteta bez prevare, pa do poslova akreditacije i projektnog finansiranja i savetovanja rektorima i ministarstvu.

Postoji, navodi, čak i dobar broj naučnika koji bi bio spreman da se vrati u Srbiju ako bi im se ponudio tek pristojni uslovi:

Problem leži u tome da domaći univerziteti to ne žele. Ovo govorim iz vrlo direktnog ličnog iskustva, svog i svojih bliskih prijatelja i kolega, a ako ne želite da verujete meni na reč – možete pogledati iskustvo genetičara Stojkovića, koji je bio medijski propraćen. Ljudi koji žele da u Srbiji provode vrhunska naučna istraživanja i stvaraju vrhunske svetske stručnjake – ne samo što nisu regrutovani, pozivani, već bivaju brutalno oterani iz zemlje“, zaključuje profesor Boban Arsenijević.