Dobro došli u eru u kojoj su činjenice postale teret, a narativi važniji od realnosti. U savremenoj Srbiji, politička stvarnost se sve manje sagledava na osnovu iskustva, a sve više kroz narative koji građanima objašnjavaju kako to iskustvo treba tumačiti. Živimo u „Matriksu” – u sistemu nametnutih uverenja, društvenih normi, manipulacija i konformizma. Da li smo toga svesni?
Kada se narativ dovoljno dugo ponavlja, on prestaje da bude samo tumačenje stvarnosti i počinje da je zamenjuje. Kažu da sloboda počinje kada preispitamo ono što nam se predstavlja kao očigledna stvarnost. Da li smo spremni na to preispitivanje, stvar je ličnog izbora. A kako bismo ga podstakli, hajde da sagledamo sledeće tehnike za upravljanje emocijama, percepcijom i narativima građana. Krenimo redom!
„L’État, c’est moi” – reče nekada davno Luj XIV, zvani Kralj Sunce. Naš Kralj nas svakodnevno u to uverava. Kritikujte vlast – bićete ni manje ni više no „neprijatelj države”. Etiketa se širi preko „Dezinformera”, a onda glasine odrade svoje. Pa vi vidite šta ćete sa njima.
Iza ovoga se u osnovi krije efekat uokviravanja – stvoriti jednu sliku realnosti i ubediti ljude da samo ta slika postoji. Pritom je potrebno da gledanje slike pobudi i neke emocije. Dve su ključne: strah i nada. Za prvu je potrebno konstantno održavanje vanrednog stanja: spoljašnji/unutrašnji neprijatelji, krize i povratak u „mračne dane”, dok su za drugu potrebna obećanja o „zlatnom dobu”, ekonomskom prosperitetu, gradnji puteva i investicijama.
Mehanizam „mi protiv njih” radi od kada je sveta i veka. Nema boljeg načina da homogenizujete svoje pristalice nego da im predočite ko su im „neprijatelji”. A neprijatelja je vala koliko hoćete, od „zatucanih Albanaca“, preko zle opozicije i studenata‒fašista, do licemernih Evropljana. Hrvati (čitaj: „ustaše”) se, naravno, izvlače iz fioke kad zatreba, a time se postiže delegitimisanje kritičke misli, medija i opozicije.
Uključite TV i pokušajte da nađete kanal sa kritičnim tonom prema vlasti. Morate dobro da se pomučite. Najčešći oblici „zasipanja” medijskog prostora su: svakodnevna obraćanja uživo, vizuelni obilasci gradilišta, „odlasci u narod”, stalno ponavljanje ključnih fraza (studenti‒blokaderi, obojena revolucija) dok ne postanu opšteprihvaćene.
Sluđivanje naroda!
Propaganda ne mora da vas ubedi da verujete u laž. Dovoljno je da vas ubedi da više ne znate kome da verujete. Narativi i dalje prolaze jer su emocionalne poruke privlačnije i lakše za usvajanje od složene, suvoparne argumentacije i činjenica. Ali, po kojoj ceni? Višestrukoj:
- erozija institucija – institucije čine ljudi, a oni se svesno ili nesvesno prilagođavaju datom trenutku. Kada udari oluja, svi se sklanjaju ili čekaju neki povoljniji momenat da izađu. Tu i tamo pojavi se neki „Don Kihot”;
- apatija birača – prirodna posledica nametnutog narativa „da se ništa ne može promeniti”. Kada ljudi u to poveruju, povlače se iz političkog i društvenog života. Apatične pokreću samo drugi ljudi – u našem slučaju, to su studenti;
- duboka polarizacija – ona ide horizontalno (unutar istih društvenih klasa) i vertikalno (između različitih klasa). Kada su ljudi zakopani u rovove i razgovaraju samo sa istomišljenicima, dolazi do ekstremizacije mišljenja, stavova i ponašanja i posledičnog verbalnog i fizičkog nasilja;
- gubitak poverenja u medije, činjenice i podatke – kada se podaci sistematski selektivno koriste ili se namerno iskrivljuju, ljudi počinju da veruju u ono što im se prezentuje i polako gube sposobnost kritičkog prosuđivanja stvarnosti. U sve se sumnja, sve dovodi u pitanje, a istina ustupa mesto poluistinama, glasinama i mitovima.
Ako bi došao vanzemaljac i pogledao našu društvenu i medijsku scenu, rekao bi: „Oni su raskrstili sa zdravim razumom!” Kritičko mišljenje, zdrava skepsa i racionalno prosuđivanje ustupili su mesto kratkim porukama, „rilovima”, mimovima i ko zna čemu još. Podilaženje niskim strastima i našim pristrasnostima uništilo je zdravorazumsko prosuđivanje.
Na kraju, trebalo bi uputiti neki apel. Formalno bi to bio poziv na unapređivanje medijske pismenosti i razvoj kritičkog mišljenja. No, da li će taj apel imati efekta? Verovatno, ako bih koristio navedene tehnike i strategije. Ali ko bi onda propagirao etiku!
