Širenje lažnih vesti uvek može biti opasno, a naročito u vanrednim stanjima, jer je tada povećana opasnost po zdravlje, bezbednost i živote ljudi. Upravo kad je stanje vanredno i opasno, informacije koje kruže mogu da izazovu teže posledice po veći broj ljudi nego inače, smatra Marija Vučić, novinarka KRIK-a.
„Ključna stvar, koja pogoduje širenju lažnih vesti u ovom periodu, jesu panika i strah, zbog čega se, rekla bih, smanjuje mogućnost racionalnog rasuđivanja, pa ljudi u želji da sebe zaštite ili izleče, lakše poveruju u dezinformacije koje im nude nekakvo razrešenje, lek ili zaštitu. Često navodim primer Irana, gde je u poslednje vreme umrlo 700 ljudi od trovanja metil-alkoholom, jer su poverovali da on leči koronavirus“, priča Vučićeva.
Dezinformacije popunjavaju prostor koji su stvorili nepoverenje u tradicionalne medije s jedne, i tragično loše, nelogično i ispolitizirano „informisanje“ građana od Kriznog štaba i Vlade Republike Srbije s druge strane, smatra Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
Branko Čečen; direktor CINS-a
„Kada građani shvate da postoje ogromne rupe u njihovom znanju o osnovnim činjenicama koje im Vlada koja radi za njih duguje, okreću se svakakvim izvorima informisanja, a zatim to prenose između sebe u direktnom kontaktu. Na taj način teorije zavere, pogrešne informacije ili konstrukti nastali iz povezivanja neproverenih informacija iz raznih izvora imaju neuporedivo veći uticaj, jer građani imaju utisak da saznaju nešto tajno, što su privilegovani da znaju, nešto što su sami otkrili i povezali. Ovo je direktna posledica uništavanja medija i njihovih sloboda i kompetencija u Srbiji“, kaže Čečen.
Mediji lažne vesti i tokom pandemije šire na isti način kao i ranije, smatra Vučićeva, pa je najviše manipulacija u naslovima ispod kojih u tekstovima obično stoji nešto drugo. Pored toga, često se navode informacije bez ikakvih izvora, ili su izvori neproverljivi. Tako se, na primer, kao izvor navedu „kineski naučnici“, bez informacija o tome koji naučnici, sa kog univerziteta, bez detalja o nazivu istraživanja, datumu, gde je objavljeno i slično.
Širenju lažnih informacija umnogome pomaže i nemogućnost novinara da dođu do svih saznanja koja su im potrebna, kaže Čečen.
„Najveće ograničenje bila je suspenzija Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja i zaštiti podataka o ličnosti, kao i zabrana medicinskim ustanovama i lokalnim samoupravama da daju bilo kakve informacije novinarima“, dodaje on.
O koronavirusu radi se mnogo istraživanja, čije rezultate mediji sve češće objavljuju. Međutim, često se plasira i ono što nije naučno istraživanje.
Marija Vučić, novinarka KRIK-a
„Mediji su nedavno preneli da je grupa naučnika ustanovila da koronavirus ima neke iste sekvence kao i HIV virus u svom genetskom kodu. Ovo je pokrenulo i neke teorije zavere koje su na osnovu toga tvrdile da to znači da je virus nastao u laboratoriji i da se njime manipulisalo. Međutim, ko se malo udubio, video je da je to istraživanje objavljeno na jednom od naučnih sajtova koji objavljuju pre-printove, odnosno preliminarne naučne radove, koji se tu objavljuju da bi naučnici širom sveta imali uvid u njih, da bi ih analizirali, kritikovali, davali sugestije i nalazili manjkavosti u hipotezama, rezultatima, metodima. Ovo je neophodan proces koji naučna istraživanja prolaze pre nego što budu objavljena u naučnim časopisima i pre nego što se mogu smatrati relevantnim i dokazanim. Mnoga od tih istraživanja, u momentu kada ih mediji već plasiraju kao legitimna i definitivna, koja donose neka ‘otkrića’, bivaju revidirana i menjana, a neka i potpuno uklonjena upravo jer stručna javnost pronađe u njima nedostatke i praktično ospori dobijene rezultate. Manjkavosti su pronađene i u ovom istraživanju koje sam spomenula, a koje je ‘otkrilo’ iste sekvence u genetskom kodu, i sâm rad je sklonjen sa tog sajta kao nevalidan“, priča Marija Vučić i dodaje da su ga mediji već bili „podmetnuli“ kao potvrđeno i dokazano naučno otkriće, iako to nije.
Prema rečima novinarke KRIK-a, bilo je dosta izjava zvaničnika za koje se ispostavilo da su delimično ili potpuno netačne, ali do sada se dr Branimir Nestorović pokazao kao šampion fejk njuza u vezi sa koronom. Ipak, tokom ove pandemije društvene mreže stale su rame uz rame sa fejk njuz medijima, pa se mnogo dezinformacija može naći na Fejsbuku i Tviteru, gde su se širile velikom brzinom.
„To je u ovakvim situacijama, nažalost, i očekivano jer su ljudi uplašeni i traže rešenja, lekove, prevenciju, pomoć. Moj utisak je da je u početku pandemije na društvenim mrežama bilo mnogo fejk njuza u vezi sa prevencijom i lečenjem prirodnim lekovima i supstancama iz kuhinje (beli luk, topla voda, biber, cimet, i slično), dok su tokom vremena primat počele da preuzimaju teorije zavere. Kao da su ljudi malo-pomalo ukapirali kako se zapravo treba štititi (fizička distanca, pranje ruku, dezinfekcija površina i sl.), pa beli luk i biber sada manje prolaze, ali su stigli da se pitaju o poreklu i širenju virusa i spekulišu, mnogi od njih, da je virus napravljen u laboratoriji (za šta trenutno nema dokaza, prema onome što kaže SZO), da ga šire 5G mreže (što nije tačno), da ga je napravio i proširio Bil Gejts da bi desetkovao čovečanstvo i ‘podvalio’ nam neke opasne vakcine itd.“.
I Branko Čečen je tog mišljenja.
„Dezinformacije o vakcinaciji sada su već metastazirale u amalgam sa teorijama zavere o 5G mreži, čipovanju koje planira Bil Gejts i, naravno, uvek nekakvim planom da se unište Srbi, dovešće do hiljada mrtvih. Činjenica da su antivakseri nikad aktivniji u susretu sa tragedijama njihovih sugrađana do kojih dolazi baš zato što nemamo vakcinu za ovaj virus jeste apsurd koji govori o ozbiljnosti situacije, veoma zabrinjavajućem stanju svesti našeg društva i razornom dejstvu dezinformacija“.
Vučićeva smatra da su iz ove pandemije mnogi naučili i jednu dobru stvar, a to je da budu naročito oprezni sa porukama koje počinju sa „ovo je informacija od moje sestre/kume sa infektivne“ i slično, jer je takvih poruka bilo baš mnogo u prethodnom periodu, a najčešće su se ispostavljale kao netačne.
„Nadam se da se bar malčice podigao opšti nivo medijske pismenosti u ovom periodu“, zaključuje ona.
