U subotu smo se ponovo sreli. Ne tamo gde smo navikli, jer nas ovoga puta put neće voditi kroz Stambol kapiju i između zidina Tvrđave do Letnje pozornice, na kojoj se Niš svojim glumcima klanja već šest decenija. Ove godine, nekoliko stotina metara dalje, na Keju, pored Nišave, i u bioskopu.
Možda je baš zato, pravi trenutak da se setimo zbog čega se ovaj festival oduvek zvao upravo – Filmski susreti.
Filmovi su se u Nišu gledali na Letnjoj pozornici, ali Filmski susreti nikada nisu živeli samo tamo. Njihova druga pozornica bio je čitav grad, a kada bi se svetla u Tvrđavi ugasila, postojala su mesta na kojima je filmska priča tek počinjala.
Druga pozornica Filmskih susreta
Ako je Letnja pozornica bila mesto na kojem su glumci prikazivali svoje najbolje uloge, hoteli, restorani, kafane su bila mesta na kojima više nisu morali ništa da glume. Nije bilo velikog platna, žirija i protokola. Bilo je stolova, muzike, čaša, smeha, rasprava, pomirenja i razgovora do jutra.
Glumci nisu dolazili u Niš samo da izađu pred publiku i poklone se posle projekcije. Boravili su u gradu, sedeli sa kolegama, družili se sa Nišlijama, odlazili u fabrike, škole, kafane i restorane. Zato su ostale priče koje se prepričavaju već pola veka. Neke možemo dokumentovati, neke znamo iz sećanja ljudi koji su bili tamo, a neke su toliko puta ispričane da više niko sasvim ne zna gde prestaje događaj, a počinje legenda.
Jednu od najluđih priča nije ispričala čaršija, već glumac Vladan Živković, koji je tvrdio da je događaju prisustvovao. Prema njegovom sećanju, početkom sedamdesetih na petnaestom spratu „Ambasadora“ bili su Bata Živojinović, Boris Dvornik, Živković i njegov prijatelj Zoran. Društvo je popilo, a Bata ga je u jednom trenutku poslao po još četiri viskija. Kada se vratio, zatekao je prizor koji baš nije bio za ljude sa slabim srcem – Bata i Boris naginjali su se kroz prozor sa ogromne visine.
Danas bismo imali deset snimaka i video koji bi za nekoliko minuta završio na društvenim mrežama. Tada je ostao samo čovek koji kaže da je bio tamo i priču poneo sa sobom.
Uz Borisa Dvornika vezuje se i legenda o „pijanoj lubenici“. Navodno bi se u celu lubenicu špricem ubrizgavala vodka, a zatim bi se ostavila preko noći u frižideru. Sutradan bi se iseckala i poslužila društvu. Formalno, niko ne pije, ali posle nekoliko kriški rezultat je bio sasvim drugačiji. Ne možemo dokazivati svaku lubenicu iz hotelskog frižidera, pa neka ova priča ostane tamo gde joj je i mesto – među anegdotama iz vremena kada se život festivala odvijao bez kamera u svakom džepu.
Kada je Holivud stigao u Niš
A onda je 1971. došao pravi Holivud. U Niš su stigli Ričard Barton i Elizabet Tejlor, ne samo dvoje slavnih glumaca već jedan od najpoznatijih parova na planeti. Barton je tada u Jugoslaviji snimao „Sutjesku“, u kojoj je igrao Josipa Broza Tita, a Liz ga je pratila.
Treba zaboraviti današnji svet da bismo razumeli šta je njihov dolazak značio. Nije bilo društvenih mreža ni fotografija slavnih koje svakog jutra gledamo na telefonu. Elizabet Tejlor bila je žena koju je većina Nišlija mogla da vidi samo na bioskopskom platnu ili u novinama, a sada je stajala nekoliko metara od njih. Ljudi su čekali ispred hotela, novinari pratili kuda idu, fotografisao ih je i čuveni niški fotograf Jovan Šurdilović Šurda, a posetili su i Duvansku industriju Niš.
Od tog boravka ostalo je dovoljno materijala za priče koje grad prepričava više od pola veka.
Jedna od najboljih govori da je Barton poželeo Metaksu sa sedam zvezdica. Problem je bio jednostavan – u Nišu je nije bilo. Mogla se pronaći ona sa pet zvezdica, ali sedam ne. Prema kasnijem svedočenju, problem je rešen tako što su na etiketi boce sa pet zvezdica jednostavno docrtane još dve.
Barton je dobio svojih sedam.
Da li je ikada pažljivije pogledao bocu, istorija nije zabeležila.
Na jednom od prijema pevala je Esma Redžepova. Prema sećanju niškog književnika Vidosava Petrovića, Barton je bio toliko oduševljen njenim nastupom da joj je prišao i poljubio je, dok joj je Elizabet Tejlor pružila ruku nešto uzdržanije. Tu istorija treba da stane, jer je Niš kasnije dodao završetak da je Liz bila ljubomorna. Možda jeste, možda nije, ali prizor je ostao savršen: Esma peva, Barton oduševljen prilazi, a jedna od najpoznatijih žena sveta sedi nekoliko koraka dalje.
Slično je i sa pričom iz Duvanske industrije. Znamo da su Barton i Elizabet Tejlor posetili DIN, jer za to postoji arhivska i fotografska građa. A onda počinje legenda. Jedan radnik je, navodno, prišao Liz i dodirnuo njenu haljinu. Kada su ga kasnije pitali zašto, odgovorio je da je samo želeo da proveri od kakvog je materijala.
Da li se dogodilo baš tako, možda nikada nećemo potpuno dokazati. Ali čovek koji je svetsku zvezdu čitavog života gledao na platnu odjednom je pred sobom imao stvarnu Elizabet Tejlor. Ako je legenda tačna, možda je samo želeo da proveri da li je i ona stvarna.
Zato su se zvali Susreti
U tome se krije suština. Filmski susreti nikada nisu bili samo festival na kojem se prikazuju filmovi. Da jesu, mogli su da se zovu Filmske projekcije. Zvali su se Susreti zato što se u Nišu događalo nešto što se teško može napraviti protokolom: publika je upoznavala glumce, glumci su upoznavali grad, a nekoliko avgustovskih dana granica između jednih i drugih postajala je mnogo tanja.
Zato su postojale „priče posle ponoći“. Zato postoje priče o Bati i Borisu, viskiju, lubenicama, Bartonu, Liz, Esmi i Metaksi. Glumci nisu dolazili samo da predstave film. Dolazili su da budu zajedno. Dolazili su na Susrete.
I zato je 29. avgust 2026. više od početka još jednog filmskog programa. Glumci se ponovo vraćaju svojoj niškoj publici kroz Niški filmski festival „Više od igre“, koji organizuje Udruženje filmskih glumaca Srbije. Festival traje do 3. septembra, a prvo je imalo posebnu simboliku: pred Niš je izašla Tanja Bošković, kojoj je uručena nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo.
Samo je mesto biti drugačije.
Ove godine neka naša Letnja pozornica bude Nišava
Istorijska Letnja pozornica u Tvrđavi ove godine nije mesto susreta glumaca i njihove tradicionalne niške publike. U istom terminu je bila zauzeta, pa će se novi susreti održavati u Cine Grandu i pod otvorenim nebom na amfiteatru na Keju.
U tome, uprkos svemu, ima neke lepe simbolike. Ako već ove godine ne možemo do pozornice na kojoj su se glumci i Nišlije sretali šest decenija, možemo da uradimo ono što su Filmski susreti radili od samog početka – da pronađemo jedni druge.
Jer Susreti nikada nisu bili samo kamen, bina, ograda ili crveni tepih. Njih čine glumac i čovek koji je došao da ga vidi. Čine ih razgovor posle filma, slučajan susret u gradu, fotografija, kafanska noć i priča koja će možda tek mnogo godina kasnije postati anegdota.
Zato ćemo ove godine sići na Kej. Sedećemo pored Nišave i ponovo gledati domaće glumce pod otvorenim nebom, samo će ovog puta iza platna teći reka.
Možda će se dogoditi neka nova mala priča koju će neko za trideset godina prepričavati kao što danas prepričavamo Bartonovu Metaksu ili Batina i Borisova četiri viskija. Bilo bi lepo da se dogodi, jer festival bez svojih priča ostaje samo program, a Filmski susreti nikada nisu bili samo program.
Sledećeg avgusta – kući
Zato 2026. ne mora da bude kraj tradicije. Možda će ostati samo kao neobična godina u kojoj su glumci morali da napuste staru pozornicu, siđu nekoliko stotina metara do Nišave i tamo ponovo pronađu svoju publiku.
A sledećeg avgusta neka se ponovo otvori Stambol kapija za ono zbog čega su generacije Nišlija kroz nju prolazile krajem leta. Neka ljudi ponovo krenu prema Letnjoj pozornici i neka se glumci vrate na mesto na kojem su Bekim Fehmiu, Milena Dravić, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Pavle Vuisić, Dragan Nikolić, Sonja Savić, Žarko Laušević i stotine njihovih kolega izlazili pred Niš.
Neka ponovo padne mrak nad Tvrđavom, neka se upali veliko platno i neka nekoliko hiljada ljudi utihne u istom trenutku. A ako padne kiša, neka padne. Nišlije su na Filmskim susretima i ranije kisnule, čekale da pljusak prođe i ostajale uz svoje glumce.
Jedna pozornica može jedne godine biti zauzeta, festival može privremeno promeniti adresu, a grad može prolaziti kroz svoje svađe i prolazne nesporazume. Ono što traje šest decenija, međutim, pripada mnogo dužem vremenu od jedne odluke i jedne festivalske sezone.
Ove godine srešćemo se na Nišavi. A sledeće godine neka se glumci i njihova niška publika ponovo sretnu tamo gde je ova priča rasla više od pola veka – pod zvezdama Letnje pozornice, u Tvrđavi, u svom gradu i na svojoj pozornici.
Jer najlepša priča Filmskih susreta nikada nije bila samo priča o filmu. Bila je, i ostala, priča o ljudima koji se sreću.
Stavovi autora ne odražavaju nužno stavove redakcije portala mediareform.rs.
Povezane vesti
„Na vodi i slobodi“ – Niški filmski festival počeo uz „pumpanje“ i dodelu nagrade Tanji Bošković 
13 godina SNS vlasti u Nišu: Utisci građana i bivših čelnika o radu gradonačelnika koji skandira “ustaše” 
Od napuštene njive do mesta za druženje i igru – meštani Draževca uredili prostor u svom selu 
Oslikavanjem murala „Zvezdana noć nad Vlasinom“ počelo uređenje vlasotinačkog keja