Dva-nula rekli bismo sportskim žargonom, jer u realnosti kultura nije imala ni nerealne šanse protiv bazara i trgovina u Nišu. Pored jednog velelepnog tržnog centra i druge velelepne pijace, ne tako davno obećana, ali rekordno zaboravljena, muzička dvorana na Bulevaru Nemanjića nikada nije ugledala svetlost dana (ni noći).
Ruku na srce, “najlepša i najveća pijaca” za skoro 100 miliona dinara je okej. Palac gore i za pregrađene kolovoze i uređen parking oko nove-stare pijace. Ali, kada nas prođe “hajp” oko paprike, paradajza i sira koji ćemo kupovati ko gospoda i gospođe, uz jeftine brendove u čuvenom domaćem tržnom centru, nećemo se sećati koncerata, izložbi, performansa, dramskih i ostalih umetničkih dešavanja, jer ih tu nećemo videti. Na tom istom niškom Bulevaru kultura postoji samo u nazivu jedne opštinske manifestacije.
Setimo se Zone 1, Zone 2 i Zone 3. Tržni centri predviđeni i izgrađeni nakon urbanizacije sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pošto je, u stilu brutalizma “nikao” novi deo grada uz Nišavu. Više od 30 godina kasnije moderni tržni centar na mestu garaža Niš ekpresa zasenio je sve Zone, digao cene nekretnina ali spustio cenu živaca koji se gube u saobraćajnom kolapsu. Na spomen Zona, Nišlijke i Nišlije sada uglavnom pomisle na parking zone. “Koja li je? Neće li me uhvati Oko sokolovo dok pazarim lek?”
Tako zaključujem da je trgovina u Nišu oduvek bila bitna stvar. Trgovalo se nadugačko i naširoko, nekad stokom, nekad elektronskim uređajima, a neretko i dostojanstvom, pa i dušom. Pa šta? Mi Nišlije smo Meraklije. Ne možemo bez rakije. Možemo li bez te duše kojom smo se oduvek busali u grudi? Možemo li jedan sokak da nazovemo po “Ciganinu” (svetski poznatom ali ipak samo “kafanskom sviraču” rekli bi neki) a da se oko toga ne digne velika dževa? Može li da se odustane od muzičke dvorane, a da se ipak digne neka dževa? Tom komšiji, Romu svetskog glasa, hteli smo opet da odamo poštu, ali na Trgu stoke.
Muziku smo preselili u industrijske kvartove, tamo gde su nas nekada vodile radničke zore. Mlade smo odveli u kvartove bez ljudi, daleko od osvetljenih bulevara, na periferiju smisla i u centar glasnog ignorisanja. Kontaminirana industrijska predgrađa uglavnom bude Jugo nostalgiju, ali neki mladi ljudi koji samo iz priče znaju o Jugi, sada tamo nalaze mesta za svoju svirku i izložbu.
“Fensi” bazari nisu poželeli dobrodošlicu kofama sremuša i domaćeg sira, pa smo one koji su odvajkada skromno živeli od zemlje oterali sa pijaca u hladne kutke beznađa. Organsko nismo mogli da podnesemo organski, osim ako nije upakovano u najlon.
Niš je grad trgovine dušama, gde kulture nema ni za bakšiš. Kultura i umetnost sveli su se na jeftini vašar. Na 4 miliona dinara, ali da podeli 20 organizacija za kulturne događaje.
Hladne led sijalice osvetljavaju usijane parkove. Parkove umesto kojih su prvo obećali dvoranu sa 2.000 mesta i scenski prostor za koncerte, predstave, opere… Umesto toga imamo i trgovinske parkinge i bazare. Hleba bez igara. Ako je za utehnu niškim umetnicima i umetnicama koje se decenijama žale da nemaju mesto za zimske nastupe, i velelepna pijaca će, prema najavama, biti pogodna za kulturno-umetničke događaje.
Posle sedam godina od najave prve, ovih dana se reciklira priča o muzičkoj dvorani. Grad opet traži idejno rešenje za drugu lokaciju, pošto je prvi idejni projekat 2019. plaćen 1,3 miliona dinara kroz nagradni konkurs.
Sad, Jovo nanovo. Uskoro imamo izbore, ali – imamo li izbora? Zapitajte se Nišlijke i Nišlije.
