Romske svadbe nekada su trajale sedam dana. Običaji i tradicija koji prate ovaj veoma značajan događaj u životu svake romske porodice menjali su se vremenom, a razlikuju se kao i svi običaji od mesta do mesta. Romske svadbe danas traju dva ili tri dana, dok su nekada trajale i celih sedam dana. Sećanja na nekadašnje svadbene običaje Romi čuvaju kroz priče starijh, a poneki običaj poštuje se među mladima i danas.
“Svadba je Romima najveći praznik. Svadba je znak rođenja novog života. To je velika stvar. Čovek zasadi biljku pa se raduje, a kamoli ovo gde će se stvoriti novi čovek u zajednici – novo ljudsko biće. I zato svadbe i jesu tako raskošne – u slavu rađanja novog života i to jeste ostalo vrlo izraženo kod Roma”, kaže sociolog i romolog Đokica Jovanović.
Ana Saćipović iz udruženja Romkinja „Osvit“ iz Niša, kaže da je predrasuda da siromašna romska porodica može sama da finansira i organizuju raskošne, bogate svadbe na kojima se troši mnogo novca na muziku, zlato i hranu.
„Možda bi Romi mogli da posluže kao primer pripadnicima većinske populacije po svojim običajima i tradiciji. Skupi se familija i svi bliži prijatelji koji dolaze kod roditelja koji prave svadbeno veselje i kažu: od mene ćeš imati toliko para za muziku, od mene ćeš imati toliko gajbi pića. Ranije su se svadbena veselja pravila pod šatrom, pa se iznajmljivala šatra i posuđe, pa je neko plaćao iznajmljivanje šatre, neko stolova i stolica, sudova, neko je učestvovao u kupovini hrane. Najbliži rođaci su snaji darivali minđuše, neko narukvicu, neko prsten.. i onda vidite nevestu Romkinju okićenu kao jelku u zlatu. Pa nije to sve svekrva kupila. Mada, ima slučajeva i bilo je i biće kada su mladoženjini roditelji bogati i mogu snaji da kupe i zlatnu krunu ako hoće i materijalno su sposobni da sami snose sve troškove svadbe“.
Sedmodnevno veselje – običaji
Pedesettrogodišnja Slađana Zenulović, udala se sa 16 godina. Supruga je upoznala preko njegovog rođaka koji im je bio navodadžija – odnosno posrednik za sklapanje braka. „Ja sam bila premlada. Došao je njegov rođak sa mojim suprugom i upoznali smo se. Posle nedelju-dve došli su svekar, svekrva, taj rođak i moj suprug da me prose. Moji su prvo hteli da da vide kuću u kojoj ću da se udam. Moj otac je sam otišao i video kuću. U to vreme 1981. godine muž je radio, svekar, svekrva, dever – svi su radili, imali su kola, doduše, mali stan od 40 kvadrata, ali su radili svi i onda su moji pristali da me udaju. Otac mi je rekao: ‘Sine, moraš da se udaš za njega’. Venčali smo se juna 1981. kada sam završila osnovnu školu”, priseća se Slađana.
Slađanina svadba je trajala, po tradiciji, sedam dana. Romska svadba počinje u sredu kada se pozivaju gosti na malu i veliku kanu i u hamam. Sredom se spremaju i svadbeni darovi koje mlada nosi iz kuće, pletu se venci od svežeg cveća za kapije i ukrašava se peča ili peća – kapica okićena nitima boje zlata i pletenicama do zemlje, koju nosi mlada uz svoju narodnu nošnju na veče velike kane. „Peća se kiti biserima. Ako je porodica bogata onda i dukatima, ako je siromašna onda bižuterijom. Dakle, pravi se peća i onda mlada ima i od zlatnog ili srebrnog konca – srme napravljene kike do zemlje koje se ukrašavaju mašnom“, objašnjava Ana Saćipović.
Četvrtkom je mala kana kada se okupljaju žene i kaniraju (farbaju) mladi kosu, pevaju uz daire, a svekrva mladi donosi venčanicu. Petkom se pozivaju gosti na svadbeno veselje, a mlada prepodne sa ženama ide u hamam. Nenad Jašić u knjizi „Stari niški Romi“ piše da se u Nišu „obično koristio hamam u Stambol-kapiji, kasnije Gradsko, Železničko ili kupatilo u Niškoj Banji“.
„Danas više ne postoji običaj kaniranja, jer su žene najčešće sve ofarbane kose, kao ni običaj da se ide u hamam, u kupatilo. Zašto je postojao taj običaj da se mlada kupa u hamamu: pa, devedeset odsto građana je bilo usmereno na održavanje higijene u gradskim kuptilima. Sada ni tog običaja više nema. Ko baš hoće da ispoštuje taj običaj, on svoju mladu sa muzikom i sa odabranim svatovima vode kod neke prijateljice ili rođake u stan da se taj običaj ispoštuje. Da se ne zaboravi tradicija“, kaže Ana Saćipović.
Subotom su se nabavljale namirnice za svadbeno veselje, popodne dolazi muzika i igraju se kola do kasno uveče, skupljaju se svadbeni pokloni. „Mlada je odevena u šalvare sa svilenom košuljom i jelekom. Na glavi nosi tepeluk i peču, a čelo joj je ukrašeno belom bojom preko koje se lepe šljokice i cvetne latice u raznim bojama (teleisanje). Umesto teleisanja, koristi se i japušma – specijalni ukras za čelo. Struk joj je opasan kolanom, a na nogama nosi papuče izvezene zlatnim ili srebrnim nitima. Popodne se na svadbi kod mladoženje igra sa okićenim sitom, pri čemu se svira ’Svekrvino kolo’“, piše u knjizi „Stari niški Romi“. U sumrak u subotu počinje velika kana. „Na dan velike kane se mlada šeta kroz naselje, svako iz povorke nosi upaljenu sveću da joj osvetli put u budućnost i postoji jedna tradicionalna pesma „Igrala Fata“, koja poručuje da će se sledeće večeri proveriti njena čast“, kaže Ana. Pesma glasi: “Khelel i Fata pi lopata kad dikhela odole ka lela” (Igrala Fata na lopati, kog videla njega i uzela).
U nedelju je svadbeno veselje kada mlada nosi belu venčaicu i veo. Svatovi odlaze po nju, i nakon čina venčanja, odlazi u svoju novu kuću gde se obavljaju običaji prilikom ulaska mlade u kuću: mlada baca žito na krov, ulazi u kuću sa hlebom ispod miške držeći muško dete u rukama, maže med iznad ulaznih vrata tri puta, dok svekrva briše krpom, a prilikom ulaska u kuću mladoženja je nagazi i udari po obrazu kako bi se znalo ko je gazda u kući. Veruje se da će se zahvaljujući ovim običajima mlada, kao sito na krovu, zadržati u kući, imati sladak i plodan bračni život, rađati mušku decu i slagati se sa svojim mužem. Nakon ovih običaja sledi svadbena večera.
Nevinost je kult koji Romi i Romkinje veoma poštuju i koji još uvek ima veliki uticaj u zajednici. Ponedeljak je dan kada se slavi mladina čast, odnosno to što je nevina ušla u brak. Kod mladinih roditelja se odnosi košulja i slavi se uz grejanu rakiju. „Kod nas je takva tradicija da uđeš u brak nevina. U ponedeljak smo zajedno sa gostima išli kod mojih roditelja, onda je moja majka darivala, bio je ručak, trubači, igralo se, veselilo. U utorak su moji dolazili kod svekrve i svekra. To je tad trajalo tako“, seća se svoje sedmodnevne svadbe Slađana Zenulović.
Slađanina kćerka, sada tridesetdvogodišnja Zorica Saćipović, udala se sa 24 godine. Svojim trudom i radom, uz podršku svoje majke koja je bila protiv toga da se uda mlada, ali i uz podršku čitave porodice, Zorica je završila Pravni fakultet, udala se i rodila dve kćerke. Kaže da se dosta toga promenilo u odnosu na vreme kada je njena majka bila mlada. Od upoznavanja, preko svadbenih običaja, do uloge mladih Romkinja u porodici.
„Danas se momci i cure na drugi način upoznaju. Često se upoznaju preko Fejsbuka i Instagrama, pa onda tu biva nešto mnogo ozbiljnije. Ja mislim da su sada zaista retke situacije gde se ljudi poznaju preko preporuke, a nakon toga stupe u brak. Naravno da ih ima, ali su zaista vrlo retki. Moja svadba je trajala tri dana – u skraćenom obliku. Prvog dana se igra u našoj nošnji i pravi se venac kojim se okiti kuća i koji stoji na kapiji i ulaznim vratima. Drugog dana: venčanica, kafana, lumperajka i nakon toga, taj treći dan kada se nosi košulja i grejana rakija: što kažu, to je najveći majkin i očev ponos, kada mlada uđe nevina u brak”, kaže Zorica.
Zorica kaže da je danas sve više mladih emancipovanih Romkinja koje završavaju fakultete, uspešne su u poslu, i ostvarene su kao majke i žene. Tradicionalna uloga žene se menja, tako da se ona trudi da kroz rad u Udruženju pruži podršku Romkinjama kroz rad sa njima ali i svojim primerom.
Slađana kaže da svakodnevno razgovara sa unukama o ranoj udaji, i pokušava da ih usmeri putem kojim je i njihova majka krenula – putem obrazovanja. Ipak, obe smatraju da je veoma važno čuvati i tradiciju.
“Ja jesam za to da se ide u korak sa vremenom i upravo i udruženje u kojem radim jeste usmereno na to da stvori jednu snažnu i emancipovanu Romkinju. Međutim, ipak ne treba zaboraviti tradiciju i ne treba sve toliko modernizovati. Nešto ipak treba da ostane. Smatram da svaki narod treba da ima svoju tradiciju i da treba da je neguje”, zaključuje Zorica.
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini.
Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Romanipe – Kultura, tradicija, jezik i religija Roma“ koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2018. godini.
