Ljubodrag Stojadinović, višedecenijski saradnik lista Politika, otkazao je u petak, 7. oktobra, saradnju sa ovim listom, prenosi Danas.
Stojadinović je redovno objavljivao kolumne u rubrici „Pogledi“, u kojima je analizirao i kritikovao poteze vlasti, bez obzira na vladajuću garnituru. Stojadinovićevi prijatelji tvrde da on nije zadovoljan klimom koja je stvorena u Politici i koja od jednog velikog i uglednog lista „pravi mali agitpropovski bilten režima“, navodi se u Danasu.
Ljubodrag Stojadinović za naš portal govori o slobodi medija u Srbiji…
U skoro svakom javnom govoru o medijima, neizbežan je mit o njihovoj slobodi. U nedoumici oko toga da li postoji ili ne fenomen koji slobodu javne reči određuje kao potpunu, uglavnom se srećemo sa iluzijama. Sloboda medija, kao sintagma koja je vrlo često nejasna i protivrečna, poima se i kao odnos države i njene moći, društva i njegovog uticaja na ambijent u kome ne bi bilo „šumova“, dakle, ometanja slobodnog toka javne informacije.
Mnogi moderni teoretičari javnog informisanja i masovnog komuniciranja skloni su da ospore ideju o potpunoj slobodi toka javne informacije, kroz tezu da na nju utiču činioci koji donekle ograničavaju i samu ideju slobodnog toka. To su, pre svega, formalni i prikriveni centri moći, konspirativni uticaj vlasnika medija, prekomerna samokontrola autora (autocenzura), nedovoljno obrazovanje novinara, politička tabloizacija društva i nedovoljna senzibilnost javnog mnjenja na vitalne informacije.
Svi navedeni činioci, i neki koji predstavljaju njihovu ograničavajuću simbiozu, mogu se prepoznati i u ovdašnjem (srpskom) podsistemu javnog informisanja. Centri moći svoj uticaj na medije u Srbiji ispoljavaju na više načina: kroz manje ili više direktnu presiju na uređivačku politiku, putem posrednog ekonomskog pritiska (uskraćivanje reklamnog prostora), ili tabloidnom rekcijom – korišćenjem medija koji su pod njihovom kontrolom. Na taj način omogućeno je sprovođenje „puzajuće cenzure“, pri čemu su protagonisti istinskog ograničavanja slobode medija najglasniji u distribuciji zablude o slobodi koja „još nigde nije dostignuta“.
U takvoj vrsti akcije ograničavanja sloboda na različite načine, ali sa istovetnim razornim učinkom učestvuju formalni (državni) i otuđeni centri moći, one strukture koje su na granici realnog i političkog podzemlja. Svi oni imaju svoje medije i željenu uređivačku politiku u njima.
Ova tema zahteva vrlo opširnu eksplikaciju i mnoga istraživanja, ali iz zaključka konzumenata javnih informacija da su one oktroisane u korist centara moći, moglo bi da se dođe do (pogrešnog) zaključka da u Srbiji sloboda medija zavisi isključivo od centara moći, i da je oni određuju po svojoj volji i na osnovu svojih interesa. A to bi značilo da je nema ni u tragovima.
Naravno da čak ni ideja o slobodi medija ne postoji tamo gde lideri javnog mnjenja (novinari, pisci, intelektualci) čekaju da im neko ko slobodu ograničava istu tu slobodu „udeli“. Sloboda medija, svuda i uvek, u svakoj prilici i nevolji, pred bilo kakvom silom i barikadom, nezamisliva je bez njenog stalnog osvajanja i pomeranja granice slobode javne reči. U ambijentu gde politički lideri određuju slobodu javnog informisanja kao „neograničenu“, može se govoriti o autoritarnom ili čak totalitarnom stavu i udeljivanju onog prava koje inače ne može biti ograničeno političkom vlašću.
To ne bi moralo da znači (mada donekle i može) da je osvajanje slobode medija politička borba. To je, pre svega, neprekidno nastojanje da profesija novinara bude poziv u kome će biti prioritetna, i možda jedina samo borba za istinu. Tek posle toga dostiže se čuvena maksima iz britanskog pisanog novinarstva: „Informacija je svetinja, komentar je slobodan“. Tamo gde se novinar boji istine, a doživljava još intenzivniji strah da je saopšti, slobodu mu ne oduzimaju centri moći, nego on sâm. I to je najzlokobniji model ograničavanja slobode.
Na tom nivou smo već u oblasti autocenzure, strepnje od sopstvene misli, straha da ta misao ne postane javna, i tako ugrozi poziciju novinara u redakciji i društvu. Taj egzistencijalni strah stimulisan je na nivou moći, i nije ga lako odagnati. Ali, nema javnog delovanja bez integriteta i samopoštovanja. Kao što nema sposobnosti da se svaka istina saopšti na javno prihvatljiv način bez obrazovanja i etičkog pouzdanja. Ličnost koja stvara, a ne sistem koji razara put istinite informacije, jeste stub istinske slobode medija. Rekosmo već da se misli kako je takav ambijent dobra ideja i zavodljiva iluzija, ali dobrim idejama valja težiti, stvarati ih i ostvarivati. U Srbiji nema slobodnih medija, ali ima slobodnih novinara. Njihova javna sumnja u sve ono što slobodu ograničava daje nadu da će nje (slobode) biti sve više, uz saznanje da nezavisno od toga koliko je ima, ona nikada nije dovoljna ni za medije ni za javnost.
