Jug Srbije već je poznat po hrani, zbog čega se mnogi turisti odlučuju da posete baš tu destinaciju. Ono što je malo poznato, a još manje se koristi, jeste potencijal koji ova zemlja ima za ljubitelje lova.
„Ja prioritet dajem lovnom turizmu, jer je to neiskorišćena grana turizma. Razlog za to su i devizni prihodi za državu, ali i sam grad. Veliki deo novca koji se dobije od lovnog turizma obično ide ukrug, jer se novac vraća u prirodu za obnovu i gajenje divljači u zatvorenom prostoru, a ta divljač se kasnije vraća u prirodu i opet je na raspolaganju stranim turistima“, kaže Bratislav Pešić iz Visoke poslovne škole strukovnih studija u Leskovcu.
Prema njegovim rečima, Lovačko druženje u Nišu ima do 1000 članova godišnje, a to nije dovoljno za razvoj domaćeg lovnog turizma, niti za opstanak samog lovačkog udruženja.
„Pored redovnih prihoda, lovačka udruženja moraju da rade i sa agencijama i strancima. Strani turista za jedan vikend ostavi od 2500 do 3000 evra, dok naš lovac utroši od 50 do 135 evra. To jasno ukazuje na razliku u zaradi“, napominje Pešić.
Lovni turizam je širok pojam i na raspolaganju je svim članovima jedne društvene zajednice. Veliki broj naših domaćina može da se uključi u lovni turizam i ne samo tako što će postati članovi lovačkog udruženja koji gazduje tim područjem.
„Ljudi sa sela mogu da pružaju i druge usluge, jer se turisti utrkuju da nađu goniče, vodiče, prevodioce, zaprege za transport lovaca, traktore, korpe i još mnogo toga. Sve to može da se iskoristi, a posebna priča je smeštaj. Siguran sam da svaka seoska kuća ima, ako ne više, onda makar jednu sobu koja može da se iskoristi za smeštaj turista, jer oni uglavnom samo noće i rano ujutru idu u lov“, preporučuje Pešić i dodaje da je naročita šteta što su seoske kuće na velikim nadmorskim visinama zapuštene, a one bi bile i te kako pogodne za smeštaj lovaca.
Programa preko kojih seoska domaćinstva mogu da apliciraju za opremanje svojih kuća i okućnica trenutno nema mnogo, ali svakako postoji način da se ulaže u razvoj seoskog turizma, kažu iz Regionalne razvojne agencije Jug.
„Lokalne samourpave mogu da izdvoje i do 5000 evra i mogu da kupe domaćinstvo na nekom marginalnom područuju. Za taj novac mogu da dobiju jedan salaš koji može da se iskoristi za smeštaj lovaca, a da se njime upravlja ili preko lovačkog društva ili preko lokalnih ugostitelja“, predlaže Tatjana Panić, sektor menadžerka RRA Jug.
Kako kaže, još uvek nema toliko fondova, odnosno donatorskih sredstava, iz kojih bi pojedinci mogli da dobiju pomoć za razvoj svojih domaćinstava. U najvećem broju slučajeva reč je o sredstvima koje daju Ministarstvo turizma i Ministarstvo poljoprivrede kroz svoje mere za diverzifikaciju.
„Veliki projekti uglavnom su rezervisani za opštine ili institucije, kao što su turističke organizacije. Pojedinci još uvek moraju da se snalaze na raznorazne načine, ali postoji mogućnost. Očekujemo da u decembru krene MER 7 iz IPAT programa, preko Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja. Očekujemo da ljudi apliciraju za sredstva koja nisu mala, povraćaj sredstava može biti od 5000 do 300.000 evra, ali, naravno, takvi projekti zahtevaju ozbiljnu pripremu, jer se radi o unapređenju infrastrukture, kupovini opreme, a sve to mora biti praćeno odgovarajućom papirologijom“, najavljuje Panić.
Prema njenim rečima, Srbija ima ogroman potencijal za razvoj agroturizma, jer ima Staru planinu, Suvu planinu, a tu je i okolina Niša koja obiluje kulturno-istorijskim spomenicima i prirodnim lepotama, ali su vrlo retki primeri da su te prednosti iskorišćene. Od agroturizma korist mogu da imaju i pojedinci, ali samo u određenoj meri.
„Agroturizam je spoj turizma i poljoprivrede, ali nije magični štapić da neko zaradi ili se obogati od toga, već je samo način da se popuni budžet domaćinstva. Ipak, postoje i domaćinstva koja su se bavila poljoprivredom, pa prešla na turizam kao dodatnu delatnost, onda su se potpuno posvetili turizmu da više ne stižu da se bave poljoprivredom“, kaže Panić i naglašava da od toga svakako može dobro da se živi i zarađuje i znatno više nego radeći neke slabije plaćene poslove u gradu.
