Zatekavši se u Srbiji zbog pandemije koronavirusa, migranti širom zemlje pomagali su šivenjem zaštitnih maski, a Vladi Srbije ponudili su pomoć naglasivši da među njima ima i bolničara, ali i radnika koji bi mogli da rade na dezinfekciji ulica. Međutim, proteklog meseca mnogim korisnicima Fejsbuka stizali su pozivi za učlanjenje u grupu „Stop naseljavanju migranata“, dok su administratori ove grupe pozivali na organizovanje masovnog protesta „za izbacivanje ovog zla iz naše države“.
Profesorka na predmetu Međukulturno komuniciranje i mediji Filozofskog fakulteta u Nišu docent dr Nataša Simeunović-Bajić kaže da stereotipi prema migrantima ne postoje samo na društvenim mrežama, nego i na ulicama u verbalnom, ali mnogo više u neverbalnom komuniciranju.
„U neverbalnom komuniciranju, mnogo je više ljudi koji uspostavljaju što dalju proksemičku distancu (ne zbog pandemije, jer se to dešavalo pre pravila o tzv. fizičkoj distanci) jer ne žele da koriste isti prostor, skreću pogled i žurno odlaze dalje od grupe migranata. Relacija ‘mi’ i ‘oni’ uspostavlja se već na toj prvoj vizuelnoj kodnoj liniji: mi sa ove strane prepoznajemo različitu boju kože njih sa one druge strane. U toj kognitivnoj obradi prvih informacija, oni već postaju drugi. Dakle, mentalne slike uradile su u našoj kulturi (a kad kažem naša, ne mislim samo na kulturu u Srbiji) do sada dovoljno kada je reč o bojama kože, i to je ono sa čim se ljudi teško bore, jer se prva percepcija razlika uspostavlja na ovom nivou. Kao što je davno rekao Lipman, koji je po mom mišljenju i najbolje objasnio kako se stereotipi stvaraju, iz složene, haotične i konfuzne mnogostranosti spoljašnjeg sveta ‘mi uzimamo ono što je kultura već definisala za nas’, tačnije, mi prvo definišemo, pa tek onda uistinu vidimo. Druga, veoma važna oznaka, jeste kolektivna i utemeljena je u simboličkom jezičkom imenovanju – migranti – to je jedan sasvim apstraktan pojam. To je oznaka za sve, za celu grupu, bez obzira na razlike koje postoje među njenim pripadnicima. I to je ono što je najopasnije, jer obrasci stereotipizacije uvek razdvajaju stvarnost na dva dela: na ono što je dobro i što nije dobro, na prirodno i neprirodno, na prihvatljivo i neprihvatljivo, na naše i njihovo, na ovde i tamo, na belo i crno“, kaže profesorka Simeunović-Bajić.
Stereotipe o migrantima nije lako prevazići. Međutim, ukoliko ne postoji volja i ukoliko se ne trudimo svi zajedno, situacija može uvek postati gora, kaže naša sagovornica. Ona ističe da je potrebno raditi na upoznavanju tuđe i drugačije kulture migranata, jer o njoj ne znamo ništa ili sasvim malo.
„Važno je pronaći što više ličnih priča gde imenom i prezimenom, osobinama i aktivnostima upoznajemo pripadnike ove vrlo diversifikovane grupe, da imamo veru u humanost i ono što u najjednostavnijem poimanju ljude čini samo ljudima, bez obzira na sve razlike koje možemo u svakom trenutku konstruisati o onima koje ne identifikujemo kao pripadnike naše grupe, da se ojača medijska politika koja neće zagovarati stereotipno predstavljanje i naglašavati nepremostivost razlika, kao i da se radi na osnaživanju svesti o tome da uvek i mi, koji druge percipiramo kao druge, možemo u nekoj situaciji nekom drugom postati drugi“, objašnjava profesorka Simeunović-Bajić.
Govoreći o tome da li trenutna situacija sa koronavirusom pomaže da migrante bolje upoznamo, razumemo i na taj način prebrodimo predrasude prema njima, profesorka Simeunović-Bajić kaže da smo u svakoj krizi svi na testu.
„Svaka kriza sa sobom nosi potencijale i za radikalne konfliktne poteze, ali i za solidarnost. Tek kada se kriza završi, možemo praviti duboke i široke analize. Ipak, mislim da postoje veće šanse da se u ovom vremenu rodi solidarnost i da će to bar malo pomoći ljudima da ublaže neke tvrde i negativne stereotipe o migrantima“, završava ona.
