Tokom decembra prošle godine na Tviteru je pokrenuta kampanja #NisamPrijavila koja sada broji preko 20.000 tvitova – svedočenja žena i devojčica, ali i muškaraca koji su pretrpeli neki vid nasilja. Važno je znati da svako može biti žrtva nasilja i da nisu sami – reči su Dejane Stošić, devojke koja je započela ovu kampanju i koja se nada da je to bio početak promene svesti o nasilju i nasilnicima.
Sve je počelo kada je Dejana Stošić, aktivistkinja i vršnjačka edukatorka iz Vranja pročitala tvit devojke koja je govorila o tome kako joj je sestra žrtva zlostavljanja, a ispod tvita komentare sa pitanjima “Zašto porodica nije prijavila?”, “Šta je čekala do sad?”… Stošićeva ističe da kada god bi se pokrenula tema nasilja nad ženama uvek bi se postavljala ova pitanja.
I kada na to dodate maliciozne komentare, vređanje i šta ti sve ne, onda ta osoba samo tone sve dublje i dublje u sebe i rešava da više ne priča o tome. Na taj način vi stajete na stranu nasilnika i on jača. Ono čemu se nadam jeste da ćemo iz odbrane preći u napad pa da će nam ti komentari postati gorivo za borbu protiv nasilja – kaže ona.
Zbog toga je rešila da napiše svoje iskustvo i zašto nasilje nije prijavila. Znala je, kaže, da žrtava ima puno, ali nije očekivala da će toliki broj žena javno progovoriti o tome zašto nisu prijavile nasilje. Na ovaj način su mnogi ljudi uvideli koliko je nasilje opšteprisutno.
Shvatili su da žrtve nasilja i uznemiravanja nisu tamo neke žene koje ne znaju već da su to žene oko njih. Da mi postojimo, živimo, radimo, volimo, da smo jednostavno tu. Takođe, važno je i zbog širenja svesti o tome da su nasilnici uglavnom ljudi koje poznajemo, da su to često članovi naše porodice. Ali i na kraju da svaka devojka, žena zna da nije sama – ističe Stošićeva.
Kampanju #NisamPrijavila vidi kao veoma važnu za društvo u Srbiji pre svega jer su sada ljudi, a kako kaže posebno muškarci, koji su u heštegu #NisamPrijavio videli koliko ih zapravo ima.
Kada sam videla taj hešteg zaplakala sam i od sreće i besa. Od sreće jer su napokon muškarci progovorili o svom iskustvu i zaista mislim da je to neverovatno. Mislim da je jako teško i hrabro javno pričati o doživljenom nasilju kao muškarac, a posebno kao gej muškaraca, pogotovo oni koji nisu autovani. Važno je znati da svako može biti žrtva nasilja i da nisu sami – kaže ona.
Kao primer da ljudi često i ne znaju šta sve nasilje jeste, ona navodi podatak da svaka deseta devojčica i svaki četvrti dečak ne misli da je šamar nasilje.
Ako ne možemo da prepoznamo fizičko nasilje kako onda da očekujemo da će neko prepoznati seksualno, ekonomsko, psihičko? Mnoge žene ne misle da je silovanje u braku moguće – a jeste! Nažalost, nismo uopšte svesni i to je nešto što bi trebalo da menjamo odmah – navodi ona.
Stid, strah i dugi procesi otežavaju žrtvama prijavljivanje, ali #NisuSame
Stošićeva kaže da se nijedan problem nećete rešiti tako što će se zatrpati pod tepih, jer će se vremenom samo gomilati i jednom ćete se saplesti. Zato je važno da se o tome sedne i priča, kako bi mogao da se reši.
Nasilje jeste problem i što duže ćutite o njemu postaje sve teži obruč koji vas steže. Međutim, ovde teško da ćete uspešno rešiti problem sa nasilnikom iz prostog razloga jer on vas ne čuje. Ne zato što vas zaista ne čuje već jer misli da niste vredni njegove pažnje i da je sve što kažete čista glupost. Zato je važno progovoriti i zato je važno prijaviti. Važno je da pričamo o ovome kako bi svi znali da su vredni poštovanja i dostojanstva kao i života bez nasilja – kaže ona.
Ipak, mnoge žrtve često ipak odluče da ne prijave nasilje. Razlozi za to su mnogobrojni. Za početak, prema rečima direktorke Centra za devojke Tatjane Nikolić, to je neprepoznavanje nasilja koje se nekoj devojci ili ženi dešava, posebno ako je samo psihičko nasilje u pitanju.
Kada je očiglednije, i bude prepoznato, devojka/žena se nada da će prestati, da će se promeniti. To se naravno ne dešava, već postaje češće i brutalnije. Nekada je u pitanju stid od toga šta će drugi, okolina, reći na to da je trepela nasilje, ili strah za funkciju na kojoj je žena i osudu okoline kada se sazna šta je preživela, a posebno ako pokrene postupak pa to bude javno, a još posebnije ako je neki muškarac na položaju i glasu – objašnjava.
Tu su i slučajevi kada osoba koja reši da prijavi naiđe na nesezibilne radnike u institucijama koji su je ispitivali i otvoreno pokazivali da ne veruju.
Procesi su dugi. Dosta žena zbog manjka podrške odustane od tužbe, promeni izkaz – kaže Nikolićeva.
Četvrtina mladih smatra da nasilje može da bude opravdano
U istraživanju Krovne organizacije Srbije, koje je obuhvatilo skoro 1400 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, više 25% mladih smatra da nasilje može da bude opravdano.
Pitali smo mlade da li nasilje može da bude opravdano: 25,5% mladih osoba smatra da nasilje može biti opravdano, što je manji procenat nego prethodne dve godine, navode iz KOMS-a.
U 2020. godini je 30% mladih smatralo da nekada postoji opravdanje za nasilje, a godinu pre 27%.
Nasilje ne sme da bude uobičajena stvar ni kod starijih ni kod mladih, ali pokretačica kampanje #NisamPrijavila kaže da je važno da se svest mladih o ovoj temi menja jer su oni budućnost.
Volim da mislim da nijedan roditelj ne želi da mu dete bude prebijeno i maltretirano. Nasilje ne sme da bude uobičajena stvar ni kod starijih ni kod mladih. Svakako se menja u smislu da su mladi svesniji problema nasilja, posebno devojke u odnosu na generacije njihovih roditelja. Lakše prepoznaju nasilje, manje ćute kada se ono desi i definitivno manje žrtve krive sebe. Ranije je bilo sramota razvesti se, sada je većini to okej i dobro je znati da izlaz postoji. Mladi jesu zakon, mladi jesu budućnost, ali mlade u Srbiji svakodnevno truju – kaže Stošićeva.
Kako kaže, mladi treba da budu donosioci nade, promene, nekog boljitka, a ne da ih sistem tera da se vraćaju unazad.
Kome se obratiti? Kako prijaviti?
Kada je u pitanju prijavljivanje nasilja, Iz Centra za devojke kažu da sve zavisi od vrste nasilja, od toga kako se žrtva oseća, zavisi da li se nasilje dešava trenutno ili se desilo u daljoj ili bližoj prošlosti.. Ukoliko je akutno nasilje odmah treba pozvati policiju.
Treba istaći da ako je devojka/žena preživela silovanje i želi da to prijavi, treba da zna da je bitno otići u policiju što pre i to bez tuširanja i menjanja odeće a onda i na lekarski pregled, jer će to doneti dokaze koji će joj kasnije u sudskom procesu biti neophodni – kaže Nikolićeva.
U slučaju da je nasilje prošlo, dobro je da sa nekom osobom od poverenja koja će joj pružiti podršku krene u MUP, kod lekara da bi zabeležila povrede, objašnjava. Osoba od poverenja može biti neko blizak, ali može biti i osoba koja radi u ženskim organizacijama koje se bore protiv nasilja and ženama/devojkama.
U Nišu je to Centar za devojke. Takođe, na sajtu Mreže žene protiv nasilja, žene mogu pronaći brojeve telefona i ostale kontakt informacije svih takvih udruženje u Srbiji, a nasilje se može prijaviti i preko SOS aplikacije.
