Srpska opozicija već godinama pokušava da skuva politički specijalitet, ali uporno počinje od začina umesto od osnovnih sastojaka.
Još nije ni založena vatra, voda nije provrela, a za stolom se već vodi svađa. Jedni traže više bibera, drugi manje soli. Treći bi dodali ljutu papriku, četvrti šećer, peti tvrde da bez njihovog tajnog začina nema pravog ukusa. I tako recept ostaje na papiru, dok građani, kao gladni gosti, ustaju od praznog stola.
Svaki ozbiljan kuvar zna da se dobro jelo ne pravi od začina. Prvo se priprema osnova – kvalitetna, zdrava i takva da može da je jede gotovo svako. Tek kada je jelo gotovo, svako ga u svom tanjiru dosoli, zaljuti, zakiseli ili zasladi po sopstvenom ukusu.
Zašto bi u politici bilo drugačije?
Ako je zajednički cilj smena autoritarnog sistema oličenog u vlasti Aleksandra Vučića i SNS-a, onda zajednički recept ne sme biti ideološki meni, već minimum oko kojeg postoji saglasnost. U toj političkoj čorbi treba da budu samo sastojci koje prihvata gotovo svaki demokratski građanin: slobodni i pošteni izbori, nezavisno pravosuđe, slobodni mediji, institucije koje rade po zakonu, odgovornost nosilaca vlasti, odlučna borba protiv korupcije i poštovanje Ustava.
To nije ni levica ni desnica. To nije ni Istok ni Zapad. To je temelj države koja funkcioniše.
Sve ostalo jesu začini.
Postoji još jedno pravilo bez kojeg nijedan dobar specijalitet ne uspeva – kuvar ne izbacuje iz kuhinje onoga ko donosi kvalitetan sastojak samo zato što mu se ne dopada njegova kecelja. U politici to znači da nijedan opozicioni akter nema pravo da sebe proglasi jedinim čuvarom demokratije i drugima određuje ko sme, a ko ne sme da učestvuje u zajedničkoj borbi za promenu vlasti.
Pravo učešća ne određuje nečija ideološka etiketa, veličina stranke ili popularnost na društvenim mrežama. Ono se stiče doslednošću. Merilo treba da bude jednostavno: da li je neko svojim političkim delovanjem pokazao da se iskreno i kontinuirano zalaže za slobodne i poštene izbore, vladavinu prava, nezavisne institucije i smenjivost vlasti? Ako jeste, njegovo mesto za zajedničkim stolom ne bi smelo da bude predmet ničijeg veta.
S druge strane, opravdan oprez prema onima koji su više puta svojim postupcima podrivali te principe, služili kao prividna opozicija ili pomagali opstanku postojećeg sistema nije pitanje isključivosti, već političke odgovornosti. Građani imaju pravo da od onih koji traže njihovo poverenje očekuju doslednost, a ne samo deklarativno protivljenje vlasti.
U kuhinji koja želi da nahrani celu zemlju nema mesta sujeti, monopolu i međusobnim zabranama. Ima mesta za sve koji iskreno žele da skuvaju zajednički obrok od osnovnih demokratskih sastojaka. O tome ko će posle dodati više bibera, soli ili ljute paprike odlučivaće građani na slobodnim izborima, a ne političari pre nego što je čorba uopšte stavljena na sto. Neko želi niže poreze, neko veću socijalnu zaštitu. Neko je za drugačiju spoljnu politiku, neko za drugačiji ekonomski model. Neko će više insistirati na nacionalnim pitanjima, neko na građanskim slobodama. Sve su to legitimne razlike, ali one treba da budu predmet političkog nadmetanja nakon što se uspostave normalni demokratski uslovi.
Građani tada mogu da biraju čiji im ukus više prija.
Danas, međutim, deo opozicije pokušava da u zajedničku šerpu ubaci sve svoje posebnosti. Rezultat je predvidiv – čorba postane nejestiva pre nego što je uopšte skuvana.
Istorija nas uči da velike promene retko donose savršeno usklađeni savezi. Donose ih ljudi koji umeju da razlikuju cilj od sredstva. Cilj je uspostavljanje normalne države. Sredstvo je širok dogovor oko onoga što nikome ne smeta, umesto insistiranja na onome što mnoge deli.
Građane danas najmanje zanima čiji je biber bolji. Njih zanima da li će uopšte dobiti ručak.
Zato opozicija mora da odluči da li želi da bude skup vrhunskih kuvara koji se nikada nisu dogovorili oko recepta ili tim koji će prvo spremiti kvalitetno jelo, a onda svakome ostaviti slobodu da ga začini po svom ukusu.
Jer vlast se ne menja zbog savršenog recepta. Menja se onda kada većina građana prepozna da je ono što se nudi dovoljno dobro da svi sednu za isti sto.
Sve drugo je kulinarsko nadmudrivanje dok lonac ostaje prazan.
Međutim, postoji mogućnost pripreme nekoliko različitih specijaliteta, poslastica ali princip je isti i treba voditi računa da nijedna od ponuđenih posuda ne bude prazna ili ostane bez konzumenata.
A od praznog lonca niko nije promenio državu.
