Autor: Nenad Stanković
Dok zvanična statistika MUP-a, u protekle 3 godine, beleži tek 21 slučaj neke vrste prinudnog prosjačenja u Srbiji, podaci pokazuju da je samo na ulicama glavnog grada 5.000 beskućnika. U svom svedočanstvu skoro dvodecenijskog života na ulici Ivan Janković ukazuje na činjenicu da je problem mnogo složeniji i da otvara pitanja socijalne politike, bezbednosti i odgovornosti institucija i građana.
Na ulicama, u podzemnim prolazima i ispod nekolicine beogradskih mostova svakodnevno se mogu videti osobe u stanju beskućništva. Deo njih bavi se prosjačenjem, a pojedini su i žrtve prinudnog prosjačenja.
Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić svojevremeno je izjavio da cifra od 5.000 beskućnika na ulicama našeg glavnog grada samo potvrđuje da se radi o metropoli. To pokazuje i uporedna statistika, ali Šapićeva teza nema naročitu važnost iz perspektive beogradskih beskućnika, iz prostog razloga što se život ispod mosta u glavnom gradu ne razlikuje previše od života na ulici malih gradova.
Naš tumač za život čoveka u stanju beskućništva bio je Ivan Janković, čovek u pedesetim godinama, koji bi nedavno proslavio punoletstvo života bez krova nad glavom – da tu ima šta da se slavi. Uprkos jasnim i vidljivim zdravstvenim tegobama, Ivan bez trunke patetike priča o svom životu, o tome kako život na ulici i manjkavosti sistema vode u prosjačenje, a koje se kasnije preklapa sa mnogo opasnijim fenomenom – prinudnim prosjačenjem.
Iskustvo sa ulice i sindrom „Megi Simpson“
Sigurno ste i vi sretali ženu koja uvek sa sobom nosi jednu bebu i prosi. Beba je prava, živa i neobično mirna. Ja tu ženu srećem godinama, ali ta beba nikako da poraste, ko zna šta se njoj daje kako bi mirno prespavala čitav dan. Toga ima oduvek i te „majke“ takođe su deo organizovane grupe koja se bavi lažnim prosjačenjem – priča Ivan.
Konstatujući ovaj fenomen, koji smo nazvali sindrom „Megi Simpson“, naš sagovornik nas uvodi u priču o uličnim prevarama, sa kojima se tokom godina boravka na „Zelenjaku“ i ispod „Brankovog mosta“ gotovo svakodnevno susreće.
Svima nama (beskućnicima) je poznato na kojim mestima se okupljaju oni koji su tu pod prinudom. Pre mnogo godina viđao sam i mlade devojke, uglavnom Romkinje, koje su čak bile podvođene, a danas na „Zelenjaku“ i drugde imate grupe koje se bave krađom i iznudom, a sve pod maskom prosjačenja. Sistem je poznat, uglavnom mladi momci ili devojke zagovaraju žrtvu, dok drugi deo ekipe pritrčava i otima torbu ili nešto drugo. Kao i u slučaju lažnih prosjaka, oni koji se time bave uvek su nadgledani od strane nekog starijeg, kome kasnije podnose račune i „zaradu“ – objašnjava Janković.
Takve grupe, tvrdi Ivan, povezane su i putem mobilnih uređaja i interneta.
Jedanput mi je prišao neki momak i poklonio svoje stare cipele, ove koje i sada nosim, a zauzvrat me pitao za dozvolu da me fotografiše i postavi na neki svoj kanal na internetu. Sutradan se na tom istom mestu stvorilo nekoliko žena koje ranije nisam viđao, a koje me nisu ostavljale na miru. Terale su me odatle, jer su verovale da bi momak mogao da se vrati i ponovo donese nešto. Dakle, te osobe, ili onaj ko ih je poslao, su imale pristup internetu i društvenim mrežama – kaže Janković.
Po zakonu kažnjivo, po statistici skoro nepostojeće
Prosjačenje u Srbiji zabranjeno je od 2016. godine Zakonom o javnom redu i miru, a prinudno prosjačenje spada u krivično delo trgovina ljudima još od 2006. Prosjačenje je kažnjivo novčanom ili zatvorskom kaznom. Osobe u stanju beskućništva često su deo ovog lanca prinudnog prosjačenja, što kao žrtve, što kao neposredni počinioci.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije u poslednje 3 godine, kako piše u odgovoru na Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, beleži tek 21 slučaj povezan sa prosjačenjem i prinudim prosjačenjem na nivou cele države.
Statistički pregled polne i starosne strukture oštećenih lica po čl. 388 KZ (eksploatacija u vidu prosjačenja) u periodu od 2022. do 2024.
Ovaj broj zabeleženih slučajeva je u velikoj disproporciji u odnosu na ukupan broj beskućnika u Beogradu, o čemu smo pisali ranije. Naravno, ne bave se svi oni koji su bez krova nad glavom prosjačenjem, ali ostaje otvoreno pitanje kako se policija bori sa ovim problem s obzirom na „mršavu“ statistiku u protekle 3 godine.
Naš sagovornik Ivan kaže da u svom dugogodišnjem iskustvu na ulici nije primećivao policajce u borbi protiv onih koji su naterani da prosjače.
Nisam video da se policija bavi lažnim prosjacima. Istini za volju, ni ja sâm nisam imao neprijatna iskustva sa policijom, na udaru su uglavnom oni koji prodaju stvari na ulici – kaže Ivan.
Na pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova zbog čega dolazi do velike disproporcije između visokog broja beskućnika u Beogradu i malog broja zavedenih slučajeva prinudnog prosjačenja, do dana objavljivanja ovog teksta, nismo dobili nikakav odgovor.
Takođe, izostao je odgovor na pitanja koje je najefikasnije rešenje za problem prinudnog prosjačenja, te koje su mere do sada preduzimane i sa kakvim rezultatom.
Promena svesti i navika – rešenje ili produbljivanje problema?
Kriminolog dr Milan Žarković se u izjavi za „Dojče Vele“ dotakao uloge države i građana u rešavanju problema prosjačenja. On je naglasio da bi se svaki vid prosjačenja, posebno dece, od pranja šoferšajbni do traženja novca po kafičima mogao svrstati u eksploataciju i trgovinu ljudima.
Pored države, policije i zakonodavstva, Žarković ističe i ulogu građana i važnu promenu svesti.
Mi ništa ne možemo kaznama da rešimo ako se u svesti ljudi nešto ne promeni. Ljudi daju novac iz različitih razloga, neko iz altruizma, neko iz sujeverja, neko iz nekih trećih razloga, ali dokle god budu davali novac misleći da čine dobro, deci, invalidima i drugim osobama koje su sa ograničenim mogućnostima, mi problem nećemo moći da rešimo. Odgovornost jeste na državi. Moraju svi da se uključe i to da se definišu obaveze, protokoli, odgovornost i tako dalje. Ali, mislim da je problem rešiv – rekao je Žarković za „Dojče vele“.
On navodi da na nizak broj zavedenih slučajeva eksploatacije utiče i tumačenje dokaza od strane javnih tužilaca, naročito u slučaju maloletnika.
To se ne dokazuje (primena sile, pretnje), dokazuje se samo da je neko nekoga držao, vrbovao, prebacivao u cilju eksploatacije. Ako se to dokaže – to je trgovina ljudima – kaže krimonolog.
U praksi, kaže Žarković, dešava se i da sudija slučaj eksploatacije maloletnika, okarakteriše kao zanemarivanje, umesto da ona bude zavedena kao krivično delo trgovine ljudima.
Sa druge strane, Ivan koji je i dalje na ulici, tvrdi da radi i honorarne poslove i da sarađuje sa nevladinom organizacijom „ADRA“ koja mu pomaže i u rešavanju zdravstvenih problema. Ipak, troškovi terapije i ishrane su takvi da mora i da prosjači, pa na osnovu svog iskustva ne deli mišljenje da bi promena navika građana doprinela smanjenju prosjačenja i prinudnog prosjačenja.
To nije nikakvo rešenje. Ja nikada ne kukam i ne tražim novac od prolaznika, ne uznemiravam ih, iako mi pomoć puno znači. Pravo rešenje države bi podrazumevalo da se bar neka od ovih silnih napuštenih zgrada, hotela i menzi u Beogradu preuredi i nameni ljudima koji su u situaciji slični mojoj. Siguran sam da bi se našao način za tako nešto, da to ne košta mnogo, ali ne postoji volja. Na taj način bismo zaista napravili korak u rešavanju problema beskućnika na ulici, sve ostalo su priče i igranje u mestu – zaključuje Ivan.
Nacionalna strategija za rešavanje beskućništva
Milica Jocić, saradnica za rad sa osobama u situaciji beskućništva u okviru organizacije „ADRA“, kaže da njihovo iskustvo govori da većinski na ulicama Beograda ljudi prose “svojevoljno”, iz “lične nužde“, ali da organizovano prosjačenje takođe postoji, međutim manje je vidljivo jer ga akteri skrivaju.
Dodaje i da ljudi koje se bave prošnjom iz lične nužde kao i osobe u situaciji beskućništva su zasigurno u većem riziku da postanu i žrtve organizovanog prosjačenja, a među njima posebno oni najranjiviji: žene, deca, osobe sa invaliditetom, osobe sa problemima mentalnog zdravlja.
Za rešenje problema beskućništva, koje bi delimično uticalo i na problem prosjačenja, neophodan je, kako kaže, spremnost državnih institucija da sarađuju sa nevladinim organizacijama na dugoročnim rešenjima, ali tako nešto trenutno ne postoji.
Sistem socijalne i zdravstvene zaštite funkcioniše po principu “gašenja požara i guranja pod tepih niz sistemskih problema”, dok se kroz medije kontinuirano javnosti plasira nerealna slika države koja dobro funkcioniše u pogledu zaštite najranjivijih. Ako govorimo o poboljašnju položaja OSB (osobe u stanju beskućništva), moramo da očekujemo da država ozbiljno pristupi reformi sistema socijalne zaštite i donese Nacionalnu strategiju za prevenciju i rešavanje beskućništva – kaže Jocićeva.
Najveći problem u pogledu sistemske podrške, ocenjuje Milica, predstavljaju duge i spore procedure u vađenju ličnih dokumenata, krutost sistema u rešavanju administrativnih prepreka za dobijanje socijalne i druge pomoći, otežan pristup prihvatilištu i drugo.
Postoje, ipak, sistemi za dugoročno rešavanje problema, za koje se organizacije poput ADRE posebno zalažu.
Neophodno je aktivirati i unaprediti sistem socijalnog stanovanja i uvesti inovativne i efikasne modele stanovanja poput „Housing First“ modela (pružanje trajnog smeštaja). Civilni sektor u ovoj oblasti aktivno lobira za unapređenje zakonskog okvira i poštovanje ljudskih prava. Takođe, prihvatanje surove realnosti života u siromaštvu i beskućništvu, njihovih strategija preživljavanja na koje su naterani, kao i sistemska podrška kreirana prema realnim potrebama najranjivijih – odsustvo kazne a prisustvo podrške, zasigurno jeste preventivna mera ulaska u veći rizik od različitih zloupotreba kojima su OSB izloženi – zaključuje naša sagovornica.
Beograd je po broju nezbrinutih građana (5.000), koji nemaju krova nad glavom, jedan od lidera među glavnim gradovima Evrope, ne samo po glavi stanovnika već ukupno. Na primer, agencija za urbanizam „Apur“ iz Francuske je, u noći između 23. i 24. januara 2025. godine, prebrojala 4.292 osobe u Parizu u stanju permanentnog beskućništva.
Britanski mediji pisali su o istoj temi tokom 2024. godine, navodeći da je, prema zvaničnim podacima grada Londona, broj ljudi koji žive na ulicama ovog grada u ogromnom porastu poslednjih godina, došavši do rekordne cifre od 4.780 ljudi.
Madrid ima 2.384 registrovana beskućnika, Rim 2.204, uz ogradu da ima još dosta onih ljudi koji koriste neke vrste privremenih noćnih smeštaja i nisu isključivo na ulici, te ne spadaju direktno u ovu kategoriju.
Tekst je nastao u okviru novinarske škole Media i reform centra Niš.
