So cool and so us!

Zamolio me pre neki dan drug da napišem tekst u vezi sa odrastanjem mog deteta u okruženju u kome jesmo; navodno moj stil odgovara sarkazmu u kome inače i živimo.

No, ja zapravo ne volim da kritikujem moju zemlju, moj grad, moje ljude; ja jednostavno rečima opisujem ono što osećam svakodnevno, budeći se i ležući sa pomešanim osećanjima zadovoljstva i tuge, ogorčenosti i uzbuđenja, radosti i depresije koju verujem da svako od vas periodično oseća. I ne volim da pričam o tome- to jednostavno izleti iz mene, kao revolt, kao kamen, kao metak…
Odleteo taj metak upravo do Berlina, koristeći pogodnosti low cost letova iz Našeg Grada ka Svetskim Gradovima. Nije mi Berlin bio destinacija inače, otišao sam dalje, zbunjen što kartu za bus ne možeš da kupiš na stanici ili u busu već moraš da je rezervišeš, čekiraš i platiš on line. Onda odštampaš na printeru i nosiš sa sobom da bi pokazao vozaču u sred noći na nekom tamo parkingu. Naravno, tražim samo mane, želim da protivnika spustim na svoj nivo pa da se tučemo fer. Ali, “protivnik” tj u ovom slučaju vozač, priča engleski, ljubazan je, gostoljubiv i učtiv. Možda će nekom značiti ovo što napišem, tek u ponoć sam shvatio da je na parčetu papira koje nosim danima sa sobom odštampana moja želja da kupim kartu, tačnije ‘my basket item’ na kome piše da se potrebuje jedna karta za taj termin za taj pravac ali nigde zaista ne piše da sam je i platio. Pomislio sam za trenutak šta bi se desilo Poljaku koji ulazi iza ponoći u bus Niš Ekspresa koji vozi iz Tivta za Niš- i smrz’o sam se! A pre toga sam se (braneći našu nepismenost) pitao kako će neki čiča iz Srbije, pa makar i Poljske, da kupi on line kartu i odsečno u sebi zaključio diskusiju sa “Ma, fuck off!”

Ali, gospodin vozač me je primio, i torbu mi smestio, iako je bus bio prilično pun. Da li treba da pomenem da je bio na sprat, da je imao sve dodatke kao sto su punjač za fon ispod sedišta ili besplatni wi-fi ili grejanje čak! Smestim se ja tako i srećan sav, dremnem malo, daleko ta Poljska, 4 i po sata samo od Berlina, budim se par puta, sve u tripu da je bus do Wroclawa u koji ja idem i da ni ne ide dalje. I, tako ja konstatujem da smo mi u tom gradu ali, vidim nešto niko ne silazi (očigledno sam dremnuo deo u kome su Wroclawljani sišli) i bus krene…nešto meni ne štima i brzo ja pitam levo desno i skapiram da sam se zaj..o, te da ovi sada putnici piče za Krakow. Ma kul mi Krakow, i ići ću tamo, al nemoj baš sad! Strčim dole, iscimam vozača, on stane, naravno da je nevoljno u pola 5 izašao po pljusku da mi otvori prtljažnik, ali je činjenica da jeste uradio to. Izvinih se svima i krenem kilometar dva u suprotnom smeru ka bus stanici. Hladno…brrr. Kiša lije kao iz kabla.

Startujem dve zalutale duše i nekako se snađem i nađem stanicu. Ćuti, bar to za sada. Mokre mi noge jer nisam ipak poslušao Filiz da obujem martinke misleći da ipak ta dugotrajna kiša nije baš toliko jaka…zajeb. Mokre noge, mokar ja… al’ onako razmišljam, bre nit se smrzavam, iako je 3 stepena kul sam; iako kiša lije – ne divlja oluja kao što kod nas radi, okrene mi terasu svaki put naglavačke. Ova pada i pada i to je to, pada danima kako mi ona kaže, no nije frka čak ni meni koji je ne podnosim. Na stanici menjačnica radi još pre 5!! To mi je bila najveća frka, čak sam joj i javio da jedini razlog za kašnjenje može da bude činjenica da nemam zlote a da neće da prime dinare niti pak evre 🙂 ili da ne daj bože opet moram on line da kupujem kartu (a ni ovu što sam u miru kancelarije svoje kupovao nisam ljudski odradio). No, ‘oćeš đavola, menjačnica opušteno radi. Riba doduše stondira nad šoljom čaja u rukama ali se samo nasmešila kad sam kucnuo, odradila svoje i čak mi dala nagoveštaj gde da čekam za faking Milicz mesto za koje nisam ni verovao da postoji. Jedino što je isto sa Srbijom ili bolje reći Nišom (Nišem?!) je čekanje jutarnje smene radničke klase na stanici. Ostalo-ništa! Kafemat radi, super kafica, naravno i Snickersi i ostale grickalice. Pušenje zabranjeno, niko ne puši! A ne, lažem, eno ga jedan outcast puši ali se uštekovao daleko od ljudi i još krije cigaru u ruci, kao kod nas klinci džoint. Ta daaam! Red vožnje!! Imao sam vremena da ga izgustiram par puta ali i da nisam- sve bi bilo jasno na prvi pogled. Mesta po abecednom redu, kolona sa vremenom polaska, kolona sa kolosekom, kolona sa danima kada ide, kolona sa prevoznikom koji vozi… jebemliga, naš ne znam ni da li i dalje postoji, iako postoji, verujem da se čuva u arhivu kao muzejski primerak, a to da ne radi i da ne možete nagaziti informaciju – to i sami odlično znate. Ovaj moj došao (naravno) na vreme, kao i sve do sada (ah ne, jedino je avion u Nišu kasnio pola sata i držali su nas u nekom kao kavezu sve vreme kao logoraše), uđoh u bus, kupih kartu za svoje zlote, nađoh mesta, unutra toplo, matori majstor sluša Lady Gagu i neki pop, kiša pada svojim mirnim tempom, ljudi ulaze na stanicama mirno i dostojanstveno, ne osetih čuveni jutarnji zadah belog luka i rakijice našte srca pomešanih umesto Colgate rutine, ocenih Wroclaw kao WoooW!!!

Grad je do jaja!!! Reka divna, saobraćajna gužva mirna, zgrade prelepe, usputne šume čarobne, gradić u koji sam došao takođe čaroban, i dalje pada ona dostojanstvena kiša, i dalje je tri stepena, skinuh se napokon u toploj sobi (kog beše aprila prestaje grejna sezona kod nas?) i pričam svoja zapažanja devojci koja je inače Turkinja i zajebavam ove metiljave bledolike beskrvne Poljake kao kad odu na utakmicu i viču “Pol-ska, Pol-ska”, totalno slično kao isti oni beskrvni NBA fanovi kada bodre svoj tim sa “Di-Fenz, Di-Fenz”, pa se krstim sa drugarima kad gledamo kao, kol’ko ste vi blesavi, a mi i Turci kad igramo basket pa to bre eksplozija ludila, to šizenje, ludenje u publici…i onda mi se sve razbistri.

Zato smo mi tu gde jesmo! Zato su Turci tu gde jesu! Ma i Grci, ma i svi Balkanci – svi zaslužujemo upravo to što dobijamo- Sebe. I na kraju kao potvrda tih reči, javi mi otac za tuču u makedonskom parlamentu sa 102 povređena…

So cool and so us!